Sta mislite da li je nivo srece u ovom vremenu blagostanja i dosade porastao ili opao u odnosu na jednu, dve, i tri decenije ranije, ne uzimam u nepotrebno razmatranje dalju proslost.
Kakve su perspektive 2020-ih i svakodnevnog zivota u njima. Prva olaksica koju je donela izmisljena kovid kriza je svakako rad od kuce ali da li oni koji su u toj poziciji znaju da je cene? Ume li sloboda da peva kao sto su suznji mastali o njoj... a kod nas u Srbiji, i bogatstvo? Standard zaista nikad veci, pa kad se stavite u perspektivu devedesetih, danasnji zivot izgleda kao bajka. I... je li dovoljno ili treba jos?
Nivo sreće?
Ogromnoj većini danas, maltene bez obzira na godine (osim ako pričamo zaista o ljudima od osamdeset i kusur godina i slično) nivo je sreće nov telefon, brz i konstantan internet i blizina supermarketa. Period. To je sve što ljudi (većina) danas traži da bi bili - sretni.
Ili bar kako oni shvataju sreću. Ili kako bi sreća TREBALA da izgleda.
Fakt je da niko nije sretan, čak ni oni koji nisu podlegli kandžama ispraznog komercijalizma. Ti ljudi nisu sretni jer još uvek ne znaju kako da balansiraju svoje živote u kontekstu potrebe da odu živet negde na Taru i gaje koze (međ koje se ubrajam). Oni ZNAJU da u mainstreamu nema ništa dobro - ali imaju muke drukče vrste. Znam, jer ih i ja imam.
Niko danas nije sretan. S druge strane, SREĆA je diskutabilna kategorija. Kad ljudi kažu: sreća, oni misle: euforija, misle na stanje tokom kojem će goreti u euforičnom, ekstatičnom zadovoljstvu. To je vrsta "sreće" koju smrtan čovek može doživeti samo tokom ranog perioda zaljubljenosti (ne uvek), ponekad na tren ili dva, ili ako uzima opijate. To što ljudi zovu "sreća" nepostojeći je i neodrživ koncept. Non stop euforija i osećaj savršenog zadovoljstva sobom, životom i drugima - ne postoji. Svako ko misli da je to moguće postići, ili je maloletan ili budala.
Standard nema mnogo veze sa srećom, ili je možda nema uopše. Standard olakšava život, ali ne garantuje sreću, kao što je ništa na svetu ne garantuje i kao što je sreća fenomen sam po sebi neodrživ. Ja mislim da su pare vrlo bitne, jer, posedujući pare, možeš učiniti svoj život veoma lagodnim i praktičnim. Respektujem pare. Međutim, pare nisu garant sreće. Gomile apatične omladine okolo daje mi za pravo. To su mladi ljudi koji su smoreni najnovijim telefonima, blokbasterima, trendovima. Svi mi deluju apatično. Nema pravog, istinskog zadovljstva, onog tihog, podrhtavajućeg osećaja očaranosti i nade. Ne, svi su ili cinici ili nihilisti ili i jedno i drugo, i kakvi bi mogli i biti uzevši u obzir današnje društvo?
Frodo je u Gospodaru rekao da mu stanovnici Okruga toliko idu na živce da misli da bi im jedna najezda zmajeva dobro došla (parafraziram). Ne idem toliko daleko, ali fakt je da ljudima danas treba nešto od više vrednosti nego je najnoviji telefon ili broj lajkova na Instagramu. Jer očigledno u tome ne nalaze smisla - obzirom da tu smisla i nema. Šta bi bio smisao? Avaj, to sad već zalazi u stvari koje politička korektnost neće da čuje.
