Koliko meni, toliko i tebi ili...

[Mali čičak]

О чему се уопште прича на последњих пар страна?

Sestro Srpkinjo, uništi nam koncept zezanja ova tvoja sestra Srpkinja... totalno... a bila je kul lik...

I vidi je kako spamuje... bezobzirno...

 

[melita-m]

Inspiraciju za temu dobih od mamine koleginice sa posla. Ima sina jedinca koga navodno obožava, sva je u cico-maco fazonu kad je on u pitanju, preuveličava njegovu pamet, uvek je neko drugi kriv ako on pogreši ali nije ga pustila na maturantsku ekskurziju jer, navodno, nemaju novca. Ona i muž imaju odlične plate, svoj stan, svekar i svekrva su dobrostojeći i pomažu im, i ne prođe dan a da ona sebi ne kupi novu tašnu, cipele, kaput. Na moje pitanje zar jedna ekskurzija ne vredi koliko njene čizme (malo sam karikirala ali poenta je ista), odgovorila je da ona kupuje od svoje plate a kad on bude zarađivao neka sam sebi plati putovanje.
I to nije prvi slučaj da dete recimo ide u školu u staroj odeći, a da je majka "u fulu".
Sa druge strane moja rođaka se odriče svega, išla bi bukvalno gola i bosa ne bi li njena ćerka imala najbolji telefon, najskuplje krpice...

Gde je sredina?
Nisam roditelj ali me zanima, da li se i kojih sopstvenih zadovoljstava odričete zarad detetovih? Neko je jedno napisao na Forumu da bi se prostituisao, prosio, krao da mu dete ne bi bilo gladno. Ali koliko daleko idete u svojim žrtvovanjima da bi ono imalo bolje uslove života, studiralo faks koji voli, otišlo na more, učilo strane jezike?

Mislim da pravu meru da ne kažem sredinu, možeš naći samo ako si u mogućnosti da detetu pružiš bukvalno sve, tada možeš trezveno razmisliti šta mu je zaista potrebno, a bez čega može.
Vi ste ovde čini mi se vrlo mladi, mnogi ste kao moja deca. Moji su rođeni 80. i 83.g. taman kada smo matori i ja uspeli da kako tako opermimo kadrovski stan (hvala dragom Bogu, drugačije bismo i sada bili podstanari), kupimo prvi automobil i 88.g. prvi put odemo čoporativno na letovanje. Posle je bilo samo teže i teže. Džaba smo oboje završili fakultete kada smo radili u lošim preduzećima, ja u prosveti, matori građ.inž. ali firma na izdisaju. I stvarno sam bila spremna da se ako treba i porstituišem samo da bih njima dvoma pružila što više. Hvala Bogu nisu bili previše zahtevni, naučili su da od malena moraju i sami da privređuju ali su uvek bili nagrađeni kad god smo mogli i koliko god smo mogli. Radili su na pumpama preko leta, zajedno smo svi išli u berbu jabuka, grožđa, a ja sam posle posla nekoliko godina spremala kuće mojim prijateljicama koje su imale više sreće, iliti para. Svi zajedno smo štedeli za njihove studije.
Danas hvala Bogu dobro žive, rade i trude se, matori i ja smo konačno u mogućnosti da odemo na letovanje, zimovanje, da obučemo lepe krpice, odemo jednom nedeljno u kafanu na ručak. Ali, navike su čudo. Kupimo kirbi, sin i snajka se oduševe, ja im ga poklonim, kupim cepter posuđe, poklonim kćerki, nekako ne mogu da se naviknem da više ne moram za njih da štedim, dugo i predugo su imali samo neophodno i kad bih mogla mislim da bih im kupila i kamiJone i aviJone samo da im nadoknadim sve ono što u najranijem detinjstvu nisu imali.