Mama-Vesna.Smejem se. Uvek kad pomislim na nju.
Mama-vesna je mama moje drugarice Tije.Obozavam je.Moj dusevni cuvar.Profesor na,iskljucivo muskom,fakultetu.Kraljica.Laf-zena.U sali je zovem svojim psihicem.Moje rame za tugu.Usvojena mama.Crnogorka.Kidala sam se od smeha kada sam prvi put od nje cula recenicu: Koliko te jada ubilo.A kad razmislim...
Racunam nesto.Skoro mi je 30.Jel normalno da sam,u brojevima,imala vise saobracajnih nesreca nego ljubavi tj muskaraca u zivotu?!
Prvi put..
Prvi sudar sam imala sa- kamionom.Prvo pa musko.Sleperom.
Prezivela sam.Jedini put kada sam zazalila sto jesam.Mesecima vezana za krevet.U gipsu od vrata na dole.Prvo se oporavila desna ruka.Zatim jos 6 meseci nepomicno.Onda leva.Pa u kolica.Hodalica.I izvukla sam se.Posle meseci pakla.Odbacila sam hodalicu i stake.Deda mi je napravi od drveta nesto,zvala sam to stolicom,uz pomoc cega sam naucila ponovo da hodam.Danas trcim.
Tada sam poslednji put plakala.Zbog sebe.Na prvom menjanju gipsa,kada sam videla svoje telo.Delovalo je tako..ne postoji rec za to.Krhko,tanko?Nikada necu zaboraviti osecaj ocaja i beznadja.Ne mogu zaboraviti ni misao koja me opsedala.Kako sam mogla i da pomislim na tako nesto?!Sebicno i nezahvalno...
Bila je zima.Lezala sam na drugom spratu,u krevetu do prozora.Te noci sam slagala cebad na krevet pored sebe,moleci se bogu da mi da snage da uz pomoc te jedne zdrave ruke uradim ono sto sam naumila.Da prekinem patnju.Prevrnem se kroz prozor.
Tog dana su rekli da nikada vise necu hodati.
Imala sam 12 godina.
Mama-vesna je mama moje drugarice Tije.Obozavam je.Moj dusevni cuvar.Profesor na,iskljucivo muskom,fakultetu.Kraljica.Laf-zena.U sali je zovem svojim psihicem.Moje rame za tugu.Usvojena mama.Crnogorka.Kidala sam se od smeha kada sam prvi put od nje cula recenicu: Koliko te jada ubilo.A kad razmislim...
Racunam nesto.Skoro mi je 30.Jel normalno da sam,u brojevima,imala vise saobracajnih nesreca nego ljubavi tj muskaraca u zivotu?!
Prvi put..
Prvi sudar sam imala sa- kamionom.Prvo pa musko.Sleperom.
Prezivela sam.Jedini put kada sam zazalila sto jesam.Mesecima vezana za krevet.U gipsu od vrata na dole.Prvo se oporavila desna ruka.Zatim jos 6 meseci nepomicno.Onda leva.Pa u kolica.Hodalica.I izvukla sam se.Posle meseci pakla.Odbacila sam hodalicu i stake.Deda mi je napravi od drveta nesto,zvala sam to stolicom,uz pomoc cega sam naucila ponovo da hodam.Danas trcim.
Tada sam poslednji put plakala.Zbog sebe.Na prvom menjanju gipsa,kada sam videla svoje telo.Delovalo je tako..ne postoji rec za to.Krhko,tanko?Nikada necu zaboraviti osecaj ocaja i beznadja.Ne mogu zaboraviti ni misao koja me opsedala.Kako sam mogla i da pomislim na tako nesto?!Sebicno i nezahvalno...
Bila je zima.Lezala sam na drugom spratu,u krevetu do prozora.Te noci sam slagala cebad na krevet pored sebe,moleci se bogu da mi da snage da uz pomoc te jedne zdrave ruke uradim ono sto sam naumila.Da prekinem patnju.Prevrnem se kroz prozor.
Tog dana su rekli da nikada vise necu hodati.
Imala sam 12 godina.