Колико често је српској војсци морал био важнији од тактике?

[KraNp]

Ma nisu ti ni Rusi nista bolji. Imaju silu oruzja a izginu k'o marva ! Fakticki.....mesom pobede celik. Mislim na DSR.

 

[Vojvoda Asomije]

Швабе и остале Немце хвале због махерске и тактичке борбе, добре организације, строге дисциплине, но то им није помогло да добију иједан рат.
Нису џабе спевани стихови што се преносе на покољења да "бој не бије свијетло оружје, него срце у јунака"

Spojler

Што су Срби често голи и боси ратовали, то је ствар и савезника што даљу депеше подршке , а не опрему. Тако је било и у Српско-турским ратовима и свим каснијим. Види најновији пример: да ли је постојао стратешки план и савремена опрема кад паде "invisible" јероплан? Није. А он паде.

Види пример Солунског фронта, шта значи "срце у јунака"..кад су кренули одоздо, очистише пола Европе за тили час од свих здружених наметника..да их нису зауставили малтене силом, стигли би у Будимпешту.



Ја сам свесна да сам женског пола и да немам искуства у ратничким нити војним вештинама, и немојте да ми замерите што се петљам сада у мушке теме.Рачунам да је стратег у рату исто што и тренер у спорту или уметнички руководилац у фолклору - на исти начин размишљају:како најлакше (и најбезбедније за учеснике) победити (без жртава, одн.повреда) , не само у једном сукобу (такмичењу и сл.) него и у "финалу".

И зато мислим да не треба мењати етнопсихолошке особине (ионако је немогуће)), већ обратно: оне треба да буду полазна основа за развој стратегије и војне вештине, исто као што је и домаћи (значи познати) терен битна ствар за стратегију.. Битно је знати и етнопсихолошке особине противника и то искомбиновати . У источњачким борилачким вештинама једна од ефикасних техника је да пустиш противника да се сам "уништи", пратиш његову психу и претпостављене реакције.

Истини за вољу, Немци су се борили готово самостално против целог света, са савезницима који (уз частан изузетак Јапанаца) на бојном пољу углавном нису били за криву Радакову ствар... Потукли су их удружени напори моћних европских савезника. А јесу имали завидну војну тактику. Но, као што си указала, тактика као таква, иако корисна, немоћна је против далеко јачег непријатеља.

Далеко од тога да се под појмом стратешког вођења борбе подразумева искључиво план распореда армије и напада. Добар стратег мора да мисли и на материјал, средства, безбедност трупа. Тај несрећни рат против НАТО '99. водили смо практично једнако голи и боси као и у време 1 с.р. а да никако нисмо смели, између осталог зато што су постојали сасвим реални начини набавке ПВО, а вероватно и одређеног броја функционалних борбених авиона.

Не бисмо победили НАТО ни тада, нико то не имплицира, али борба би била кудикамо више фер, и нанели бисмо им веће губитке, вероватно би њихови генерали увидевши зезнутост ситуације кренули да дижу руке од целе приче већ у јулу... Но, најважније, људство, цивилно и војно, било би сачувано. Американци су по природи блефери и кукавице, не би ни у лудилу слали копнену армију у Србију, а под знаком питања је да ли би заиста применили и то "тепих-бомбардовање", или им је оно, као и наводна претња атомском бомбом посред Београда, служила као средство психолошког рата и изнуђивачког блефа.

http://www.nspm.rs/hronika/fidel-ka...anje-jos-nekoliko-dana-nato-bi-se-raspao.html


Поврх свега, чак и сâм генерал Мајкл Шорт, који је уз Веслија Кларка предводио бомбардовање, у интервјуу за неке америчке новине у јесен '99. признао је да се није надао да ће српске копнене трупе бити толико тешке за уништавање и, нарочито, да је српски ПВО био "веома добар" ("formidable"). А ми имали оне Титове глупости из '60-их! Онда се може само замишљати како би Шорт прокоментарисао да смо имали С-300!

Али ето, ми се поносимо тиме што је страдао један "невидљиви", те што смо касније, 2012. године, са његовим пилотом снимили заједнички документарац "помирења". Уместо да смо са неким пристојним ПВО порокали једно 20-30 тих гадова, па макар заиста уследило тепих-бомбардовање после тога. Изашли смо из рата, а да нисмо честито осветили наше јаднике (Аустроугарима и Швабама смо макар поштено yebbali матер за све).

Нисам паметан... Али јасно ми је да "срце у јунака", премда заиста велики фактор, никако није и довољно за победу. На страну то што амерички генерали нису као Макензен или надвојвода Јозеф Август од Мађарске, и што њима не само да ич не значи храброст српског војника, него им служи за спрдњу и сатанизацију.

 

[KraNp]

Te '99. je bila jaka i "Peta kolona" u Srbiji. Pitanje je sta bi bilo da je doslo do kopnene intervencije. Mislim da bi ih NATO naoruzao i udarili bi sa ledja na nasu vojsku. Sto se tice "Tepih bombardovanja"......sta ima veze ! Pa jedna Srbija iz 1914. je dala milion ljudi kada je ukupno imala cetri miliona, a mi '99. nismo u stanju da damo ni sto hiljada ! Kad se bijes za svoju zemlju, nema mnogo kalkulisanja i sentimentalnosti. Ja da sam se pitao o tom ratu, ratovao bih dok ne pogine dva miliona pa bih tek onda MOZDA razmisljao kako i sta dalje. Uopste ne mora da znaci da bih i tada odustao od borbe. Ovo sto je usledilo posle petog oktobra je vredno zrtve svih deset miliona Srba. Zrtvovao bih i sebe i svojih desetoro dece (da sam ozenjen i da ih imam) samo da ne docekaju peti oktobar i njegove posledice.

 

[Сребрена]

. На страну то што амерички генерали нису као Макензен или надвојвода Јозеф Август од Мађарске, и што њима не само да ич не значи храброст српског војника, него им служи за спрдњу и сатанизацију.

То је апсолутно њихов проблем, слика њихове психе,а не објективна ствар.
Тамо где је Долар постао Бог, све вредности су девалвиране.Зато је код њих војник=плаћеник, који је "мотивисан" пуном шаком наркотика.

 

[KraNp]

То је апсолутно њихов проблем, слика њихове психе,а не објективна ствар.
Тамо где је Долар постао Бог, све вредности су девалвиране.Зато је код њих војник=плаћеник, који је "мотивисан" пуном шаком наркотика.

Nijedan zapadni vojnik danasnjeg vremena se ne moze meriti po cvrstini duha nisajednim vojnikom Balkana, Rusije, Turske, Cecenije i bliskog istoka. Pod uslovom da imaju isto oruzje. Pritom mislim na one vojnike u kojima lezi duh vojnika.

 

[Лички гусар]

Срби су генерално поистовећивали масовне и тактички сасвим непотребне касапнице са херојством и славом.


Зашто смо, нарочито као демографски минијатуран народ, морали непрестано да масовно гинемо? Зар би кнез Лазар био мање свет да је пропустио Османлије ка западној Европи? Да ли су француски краљеви од Фрање Првог у 16. до Луја Филипа у 19. веку били "несвети" и будале јер су, за добро свог народа, били сарадници и савезници са Турцима уместо њихови непријатељи? Да ли су српски деспоти били будале јер нису чачкали мечку по ***** и јер су сарађивали са Турцима?

Чак и ако се узме да Први светски рат није никако могао да се избегне (јер је, ајде, Немачка одраније инсистирала да пошто пото нападне Србију), зашто смо ми инсистирали на што већој кланици? Срљали смо у борбе, голи и боси, а да се нисмо пре почетка рата детаљно опремили у оружју, опреми, логистици? Уз све, данас испливавају чланци и студије о томе како је наша тактика, између осталог и на чувеном Церу и Клобуари, била очајна и како су бројни губици лако могли бити избегнути...

Мени уз сву ту причу о херојству (коју ни сам не поричем) једноставно непрестано боду очи примедбе како смо се борили смело, али и несмотрено и непрофесионално. На пример када француски изасланик у Ц. Гори, Елсеј, бележи: "У овој земљи, где и најнижа породица има своје анале славе, сваки хоће да другога надвиси у јунаштву. Због тога смели бојеви, али непаметни и недисциплиновани, који су безначајни за исход борбе и више сметају него користе".

Или неки француски пуковник Ф. Феилер који за црногорску војску у 1 светском рату тврди "да би црногорске операције изложиле аустроугарску војску великој опасности "кад би, код Црногораца, тактичка дисциплина била на висини (њихове) храбрости"".


Кад се све сведе, нас су првенствено, ако не и једино (!), хвалили због наше храбрости као и због првих пар победа на самом почетку рата, али не и због наше војне умешности. Утолико испада да су, слободније (циничније) речено, хвалили нашу спремност да гинемо, што је апсолутно смехотресна и иронична "похвала".

Више би ми импоновало да смо имали мање (улудо) погинулих, и да су нас хвалили због махерске и тактичке борбе. Свака борба чији је циљ очување људства је значајна и вредна. Овако остаје чињеница да је Србија изашла из Великог рата са несразмерно високим билансом жртава, и бројним неоствареним војним победама (или, у најмању руку, неоствареним ударцима непријатељу) које су, уз мало мудрости, вероватно могле да одмене изгинуће 1915. и повлачење.

Чак и ако бескомпромисни а нетактички јуриш на далеко јачег непријатеља јесте неки опори вид херојства, никако није кукавичлук борити се како знаш и умеш за то да ти читав народ не изгине.

Полако војводо!
Које су то "масовне и беспотребне кланице"?

Зар ти мислиш да је Србија 99% сељачка земља могла опремити, наранити итд. довољно да не буде како је било? Наравно да не! Све има своје мјесто и вријеме. Срби су могли на локалном нивоу урадити колко могу и то је било то.
Било је пропуста ихахај.... Али тешко да би ишта пуно боље било него што је било! Наравно да је и један једини живот који је био сачуван доста значио, ту ћемо се увијек сложити.

Да је Лазар пропустио Турке, тј. да су се Срби придружили ... СРБА НЕ БИ ВИШЕ БИЛО. Били би данас Турци или у најбољем случају Бошњаци. Срби су се избавили из тога и баш у томе им је помогао Лазаров отпор!
Тај отпор и слични отпори су били бакље у мрклом мраку које су Србима давале и наду и снагу и у најгорим временима. Један од највећи турски ђенерала, Србин, читао је о томе слушао приче а шта је то њему требало ако није вриједно???

Прочитај аустријске и бугарске документе о борбама са српском војском. Као и турске. Није у питању само сљепа воља за погибијом, него и умјешност.... И пјешадија, и четници и артиљерија..... а и сви други.
Немогуће би било побјеђивати и једне и друге и треће БЕЗ ПАМЕТИ!