Мандат Барака Обаме на месту председника САД, који је почео јануара 2009. године, обележила је велико, може се рећи и нереално очекивање народа, медија, јавности, да ће под његовим вођством наступити корените промене у САД, али и читавом свету. Врхунац тих, са правом се испоставило нереалних, очекивања, било је додељивање Нобелове награде за мир, у тренутку када је први афро-амерички председник тек сео на престо најјаче државе света. Иако је Нобелова награда за мир одавно постала контроверзна политичка церемонија, никада се није догодило да се то добије авансно, унапред, за нешто што би тек требало да уради. Наравно, Обамина политика није коренито променила ни САД ни свет, макар не на боље, нити је оправдала добијање награде, али нико озбиљан то није ни очекивао.
Осам година касније, на престо у Белој кући седа контроверзни бизнисмен, медијска личност, ријалити звезда, Доналд Трамп. Многи Американци ни данас не могу да се опасуље ко је нови председник, неки се и даље умивају сваких неколико минута у нади да ће се пробудити, али председник Доналд Трамп је реалност и Америке и света.
Иако се по много чему разликује од Обаме, оно што им је заједничко, то је да се и од Трампа очекује да коренито мења ствари у САД и на планети. Само што за разлику од Обаме, кога су мејнстрим медији спремали за велике позитивне ствари, многи од Трампа очекују да ће у најмању руку почети Трећи светски рат, док ће на унутрашњем плану увести хитлеровску диктатуру.
Као што Обама није донео светски мир и расно, социјално и друштвено помирење у САД, тако ни Трамп вероватно неће бити упамћен као човек који је започео Трећи светски рат.
Шта се онда може очекивати од Трампа, који је, ако га поново упоредимо са његовим претходником Обамом, дошао са амбициозними идејама и плановима?
Да би се на то питање одговорило морамо знати какву заиста снагу има амерички председник. Ако се гледа лаички, институција америчког председника најмоћнија је на планети. Први човек прве суперсиле иза себе има неограничену војну и економску моћ.
Ипак, имајући у виду развијеност америчке демократије и сложеност политичког система, чини се да је америчком председнику лакше бомбардовати земљу по избору, него извршити неке унутрашње реформе.
Да то илуструјемо конкретним примерима. Као први црни председник Обама није донео значајно побољшање положаја афро-американаца. Штавише, чини се да су се под мандатом Обаме догодили још већи раздори црначке заједнице у односу пре свега на полицију, али и на друге расне групе унутар САД. Једино што је Обама могао да учини у тренуцима када су бели полицајци упуцавали ненаоружане црнце, било је да апелује и позива на мир. Амерички закони нису више дискриминаторски Дакле у Америци нема формалног, институционалног, расизма. У Америци постоји онај опаснији расизам који се огледа у духу закона, због којег се одређене мањине осећају да су дискриминисане. То је када се исти закони различито тумаче у зависности на коју се заједницу или појединца односе.
Да додамо да Обама није успео ни да озбиљно покуша да уведе мере којима се пооштрава куповина и држање ватреног оружја, сан сваког америчког левичара и демократе. Није успео да заузда нафтни лоби (био на челу државе у тренутку када се догодио један од највећих еколошких акцидената у новијој америчкој историји када је нафтна платформа БП упропастила Мексички залив), није успео да спроведе ни многе друге замисли.
Све то није сметало Обами да настави светлу традицију својих предака на функцији председника, да војно интервенише по свету. Додуше, Обама се фокусирао на Блиски исток, што ангажовањем у Ираку и Авганистану, што ваздушним ударима на Либију и повремено на Јемен. Наравно, свему томе треба додати и акцију америчких специјалаца у Пакистану када је убијен Осама бин Ладен. Уз директне војне интервенције Обамина администрација наставила је да активно поткопава режиме, овога пута кроз фамозо „арапско пролеће“. Руку на срце, главну улогу у томе имала је Обамина државна секретарка Хилари Клинтон, као један од најагресивнијих јастребова америчке администрације.
Кроз овај преглед Обаминог мандата можемо констатовати да се са сличним проблемима већ у првих неколико месеци свог мандата суочава и Доналд Трамп. Ако анализирамо његов кратак досадашњи учинак, можемо констатовати да је већ сада Трамп упознао границе моћи америчког председника пре свега на унутрашњем плану.
Може Трамп уз колаче, јагоде и лагану музику и пријатном ћаскању са кинеским председником да нареди лансирање више десетина томахавка на тло Сирије (мада је и ово више дело његових сарадника него самог Трампа), али не може да тек тако укине Обамакер, да спроведе пооштрење процедура за улазак људи из одређеног броја исламских земаља, нити да укине Обамакер исл.
Шта нам ово показује? Чудно али истинито, то показује изузетну снагу америчког политичког система. Председник САД може да прекрши сваки писани међународни закон, да погази све међународне конвенције, како би спровео своју вољу (било да започне рат, уведе санкције, да се меша у унутрашње ствари суверених земаља исл). Дакле воља америчког председника у судару са међународним правом, може да покоси све међународне норме. Али исто тако, када воља једног председника уђе у клинч са политичким системом и институцијама САД, онда су те институције јаче. Америчког председника, ко год то био, не може обуздати ниједан међународни закон, али може сваки домаћи.
За некога ко искрено не воли америчку политику због свега што је учинила на овим просторима, морам да признам да је политички систем те земље најстабилнији тренутно на планети. Амерички политички систем није савршен, пати од многих недостатака, али функционише већ вековима и немогуће га је урушити.
Трамп као човек који је много хтео, много започео, мораће да нађе начин да спроведе своје амбиције. Као човек ко је навикао да се повинују његовој вољи, његовом карактеру најмање прија ситуација у којој изгледа као немоћан у одређеним стварима. Да ли ће импотенцију на домаћем плану компензовати агресивним наступима на светском плану, као многи амерички председници пре њега, то ћемо још видети. Гледајући његов бесмислен напад на Сирију, чини се да је кренуо баш тим путем.
Осам година касније, на престо у Белој кући седа контроверзни бизнисмен, медијска личност, ријалити звезда, Доналд Трамп. Многи Американци ни данас не могу да се опасуље ко је нови председник, неки се и даље умивају сваких неколико минута у нади да ће се пробудити, али председник Доналд Трамп је реалност и Америке и света.
Иако се по много чему разликује од Обаме, оно што им је заједничко, то је да се и од Трампа очекује да коренито мења ствари у САД и на планети. Само што за разлику од Обаме, кога су мејнстрим медији спремали за велике позитивне ствари, многи од Трампа очекују да ће у најмању руку почети Трећи светски рат, док ће на унутрашњем плану увести хитлеровску диктатуру.
Као што Обама није донео светски мир и расно, социјално и друштвено помирење у САД, тако ни Трамп вероватно неће бити упамћен као човек који је започео Трећи светски рат.
Шта се онда може очекивати од Трампа, који је, ако га поново упоредимо са његовим претходником Обамом, дошао са амбициозними идејама и плановима?
Да би се на то питање одговорило морамо знати какву заиста снагу има амерички председник. Ако се гледа лаички, институција америчког председника најмоћнија је на планети. Први човек прве суперсиле иза себе има неограничену војну и економску моћ.
Ипак, имајући у виду развијеност америчке демократије и сложеност политичког система, чини се да је америчком председнику лакше бомбардовати земљу по избору, него извршити неке унутрашње реформе.
Да то илуструјемо конкретним примерима. Као први црни председник Обама није донео значајно побољшање положаја афро-американаца. Штавише, чини се да су се под мандатом Обаме догодили још већи раздори црначке заједнице у односу пре свега на полицију, али и на друге расне групе унутар САД. Једино што је Обама могао да учини у тренуцима када су бели полицајци упуцавали ненаоружане црнце, било је да апелује и позива на мир. Амерички закони нису више дискриминаторски Дакле у Америци нема формалног, институционалног, расизма. У Америци постоји онај опаснији расизам који се огледа у духу закона, због којег се одређене мањине осећају да су дискриминисане. То је када се исти закони различито тумаче у зависности на коју се заједницу или појединца односе.
Да додамо да Обама није успео ни да озбиљно покуша да уведе мере којима се пооштрава куповина и држање ватреног оружја, сан сваког америчког левичара и демократе. Није успео да заузда нафтни лоби (био на челу државе у тренутку када се догодио један од највећих еколошких акцидената у новијој америчкој историји када је нафтна платформа БП упропастила Мексички залив), није успео да спроведе ни многе друге замисли.
Све то није сметало Обами да настави светлу традицију својих предака на функцији председника, да војно интервенише по свету. Додуше, Обама се фокусирао на Блиски исток, што ангажовањем у Ираку и Авганистану, што ваздушним ударима на Либију и повремено на Јемен. Наравно, свему томе треба додати и акцију америчких специјалаца у Пакистану када је убијен Осама бин Ладен. Уз директне војне интервенције Обамина администрација наставила је да активно поткопава режиме, овога пута кроз фамозо „арапско пролеће“. Руку на срце, главну улогу у томе имала је Обамина државна секретарка Хилари Клинтон, као један од најагресивнијих јастребова америчке администрације.
Кроз овај преглед Обаминог мандата можемо констатовати да се са сличним проблемима већ у првих неколико месеци свог мандата суочава и Доналд Трамп. Ако анализирамо његов кратак досадашњи учинак, можемо констатовати да је већ сада Трамп упознао границе моћи америчког председника пре свега на унутрашњем плану.
Може Трамп уз колаче, јагоде и лагану музику и пријатном ћаскању са кинеским председником да нареди лансирање више десетина томахавка на тло Сирије (мада је и ово више дело његових сарадника него самог Трампа), али не може да тек тако укине Обамакер, да спроведе пооштрење процедура за улазак људи из одређеног броја исламских земаља, нити да укине Обамакер исл.
Шта нам ово показује? Чудно али истинито, то показује изузетну снагу америчког политичког система. Председник САД може да прекрши сваки писани међународни закон, да погази све међународне конвенције, како би спровео своју вољу (било да започне рат, уведе санкције, да се меша у унутрашње ствари суверених земаља исл). Дакле воља америчког председника у судару са међународним правом, може да покоси све међународне норме. Али исто тако, када воља једног председника уђе у клинч са политичким системом и институцијама САД, онда су те институције јаче. Америчког председника, ко год то био, не може обуздати ниједан међународни закон, али може сваки домаћи.
За некога ко искрено не воли америчку политику због свега што је учинила на овим просторима, морам да признам да је политички систем те земље најстабилнији тренутно на планети. Амерички политички систем није савршен, пати од многих недостатака, али функционише већ вековима и немогуће га је урушити.
Трамп као човек који је много хтео, много започео, мораће да нађе начин да спроведе своје амбиције. Као човек ко је навикао да се повинују његовој вољи, његовом карактеру најмање прија ситуација у којој изгледа као немоћан у одређеним стварима. Да ли ће импотенцију на домаћем плану компензовати агресивним наступима на светском плану, као многи амерички председници пре њега, то ћемо још видети. Гледајући његов бесмислен напад на Сирију, чини се да је кренуо баш тим путем.
