Koliko rasturen čovek mora biti da bi slušao Marilyn Manson...primer.
Ne slušam ali...znam ljude, prisustvovao sam...ili death metal kao na primer cannibal corpse...
koga zanima neka potraži...ja se na primer razložim na atome u negativnom smislu, nešto dobro me napušta i ne želi da se vrati dok traje pesma, osetim se da sam na pogrešnom mestu.
Ma mnogi to slušaju, ja sam opsesivno slušao kad sam bio u srednjoj, a i do dan danas vrtim Mansona, ima on dobrih stvari (The Nobodies - remek delo npr, pogotovu akustična verzija, ili obrada Tainted Love isto vrhunski). Nema to veze sa psihopatama, oni i nemaju naročit odnos prema muzici, i pre idu da partijaju negde i vole popularne žanrove pošto su površni, šarmantni, ekstrovertni, okrenuti samo materijalnom i interesu. Znao sam jednog takvog (donekle).
U ono vreme kad je baš bio popularan Mansona su kao i Linkin Park npr. slušali povučeni ili alternativni, 'mračni' klinci, ali i pozeri. Pozer danas sluša, sutra se promeni skroz pa ide na šank da loče i traži separe. Mislim ne tokom srednje nego na faksu i kasnije, dešava se. Smori ga ta estetika.
Ono što je meni smetalo je način oblačenja nekih tih supkultura, kad forsira sebe pa ako je reper spušta pantalone na pola dupeta ko Eminem, ko da ga to čini dobrim reperom. Tako i metalci, ili gotičari, farba se umesto nešto umereno, ja sam nosio KMFDM i Manson majice, neke fazon vojničke pantalone, imao sam i lovački nož povremeno u gradu ili u prirodi ali ništa preko granice ukusa. Mada ja sam se ugledao više na Erika Dejvida Harisa, pošto je on slušao ali normalan bio, normalno se oblačio. Bilo je tad nakaza pravih, da se uplaši čovek na ulici, ko oni Lordi sa Evrovizije, od sebe napravi čudovište. I kad se družiš s njim takvim pa krene da pije vodu iz čaše a ceo ofarban i ziherovan malo ti gadno, prosto kad se unakaradi čovek ko Lejdi Gaga to ne izgleda dobro. To mi i kod nekih pankera smetalo, one frizure od pola metra kad prave pa još gelom skopčaju krestu, pa nabaci kilo zihernadli, pa šutira kante po ulici. Srećom bilo je i dosta normalnih ljudi.
Danas je drugačije i svi su normalni, nije više to vreme, ali mi muzika nikad nije stvarala tu 'atmosferu' da padnem u bedak, nego kad sam pao u bedak ide muzika uz to, uz melanholiju, pa me digne ili čak uživam u tome. Ja inače najviše volim neke melanholične stvari tipa Jadranka Stojaković, ili pesme od Kobejna, Morisona, Ramštajna, Linkin Park, Smashing Pumpkins i svih drugih, one spore, ubitačne ili brze, ali isto sa tom dozom uništenja i melanholije i izgubljenosti. Što bi reko Miroljub Petrović - bato to kida.
Ovo mi je bila himna nekad:
