Posle rata, tamo negde pred kraj staljinističkog ludila, Semjon Vokalovič Kojatkin iz Gamova kraj Perma, uhapšen je kao neprijatelj naroda pod bizarnom optužbom da je, kao šef vojne kuhinje, podsticao radnike na nestručno guljenje krompira prilikom kojega se "gubilo i do 40% temeljne krompirove mase".
Priznanje je potpisao svega tri dana nakon hapšenja, na molbu ispitivača koji je u desnoj ruci držao neobičan metalni instrument sličan vadičepu. Sam dokument, potpisan crvenom tintom, sadržavao je i fantastične anekse o "velikoj sabotaži gomolja" izvršenoj po nalogu zapadnih naredbodavaca, a u koju su, kako je pisalo, bili umešani svi Kojatkinovi prijatelji, poznanici i - što je najžalosnije - članovi obitelji.
Kojatkin je osuđen na dvanaest godina, no već nakon tri meseca rada na transportu trupaca, negde u bespućima polarnog kruga, nasmrt je zatučen udarcem lopate u već pothlađeno teme.
Njegova supruga, Zinaida Pavlova Kojatkin, prognana je u jednu samotnu pustolinu usred središnje Azije, gde je na projektu usiljenog navodnjavanja provela idućih osam godina. Deca - dva dečaka od sedam i deset godina - oduzeta su porodice te su u dečjem logoru na Kamčatki odgajana u duhu socijalističke vulkanologije...
Kojatkinovi su imali psa - malenog ali okretnog čukotskog ovčara kojeg su, jedne ledene februarske noći, pronašli polusmrznutog u hidrokotlu veš kuhinje njihove stambene zgrade, izgrađene krajem tridesetih godina u depandansi vjatkanskog pristaništa.
Nesretno pseto, možda je čak imalo i ime, no ono je hapšenjem familije Kojatkin bilo izgubljeno, zauvek.
Golubljev, šef lokalnog MKGB-a, odlučio je obaviti stvar bez konsultacije s moskovskom centralom: malenog je psa poslao u Logor za preobuku kućnih ljubimaca neprijatelja naroda (LOPLJUB), gdje je tim državnih veterinara, kao i skupina bivših uzgajivača, radila na preodgoju - pasa i mačaka, uglavnom, te, sve ređe, zlatnih ribica, hrčaka i zamoraca.
Bezimeni pas isprva je delio ćeliju s jednom zlatnom ribicom (koja je ubrzo umrla jer je akvarij od kaučuka beznadežno propuštao vodu), mačkom Stasjom te s trideset i osam razularenih pasa-skitnica prikupljenih sa svih strana prenapregnutih prostranstava prve zemlje socijalizma. Od silnog lajanja, gloženja i mnoštva pretećih očnjaka, jadni čukotski ovčar nije mogao ni oka sklopiti. Hranu su dobijali jednom dnevno, prastaru goveđu kost ili listove povolškog kupusa već umrljane rđom. Jadno je pseto, junak naše priče, već bilo na rubu života i smrti, kad su ga, na sreću, a zbog početka preobuke, izvukli iz te ružne, prenapučene izbe.
Odučavali su ga od lajanja metodom "zalajavanja sa strane". Iziritiran stalnim ulaženjem školovanih basova veterinarskih solo pevača u urođenu mu intonaciju, maleni je pas zašutio i ne oglasio sve dok, sve do... da ne trčim pred rudo.
Sledila je serija odvikavajućih drilova da bi maleni ovčar zaboravio kako se praviti mrtav, kako dati šapu i kako vratiti osobi bačeni štap - ovo poslednje pomoću arktičkog jaružala i gargantuovskog trupca tunguske smreke.
Bilo je to 3. marta 1953 , kada je dežurni veterinarski tehničar našeg malenog psa - u društvu jednog nenormalno razdebljalog hrta - poveo do ruba šume. Sneg je još uvek bio do pojasa; voda je curila po stazi; naš siroti pas borio se s bistrim mlazovima snežnice jedva susprežući poriv da ne zalaje. Tehničar se spremao pustiti ta dva izmučena pasje bića na slobodu, da žive kao divljač po snežnim tajgama, da love voluharice, da piju zaleđene vode Jeniseja i Skobe.
Odjednom, iz logora dotrči dežurni oficir i tehničaru pročita kratku obavjest:
"Umro je drug Staljin!", nakon čega obojica zališe sneg suzama.
Istina, Staljin je umro dva dana kasnije, 5. marta, ali u Sovjetskoj Rusiji takve su katarzične zabune bile prilično uobičajene.
Podivljavanje maloga psa odgođeno je do daljnjega.
Ni dva meseca kasnije novo sovjetsko vodstvo odlučilo je osloboditi većinu zatvorenika po gulazima. Početkom leta iste godine, Zinaida Pavlova Kojatkin, vidno smršala, u ofucanoj bundi od krzna nepoznate životinje, stigla je u logor LOPLJUB-a, da bi pasjeg junaka naše priče konačno odvela kući. Pas je zalajao od sreće čim ju je nanjušio. Pojurcao po blatnom dvorištu. Pravio se mrtav. Dao šapu. Sve. Zinaida Kojatkin rekla je kroz suze:
"Petjuška, sine, sve si ih zavarao!"
Mali pas hteo je još jednom zalajati, ali nije mu uspelo, samo je procedio iz njuške jedno nespretno:
"Mama..."
Ispostavilo se, ko zna kako, da on uopšte nije bio junak naše priče, čukotski ovčar, nego Petja, najmlađi sin Semjona Vokaloviča Kojatkina, koji je u šoku doživeo posvemašnju regresiju te stao umišljati da je pas, čemu je i prilagodio svoje ponašanje. I to toliko vešto da je zavarao i KGB-ovce i veterinare i logorske čuvare i sve...
A sada je život mogao krenuti dalje, a hoće li, ovisilo je o mnogo čemu što i ne stane u ovu priču.
