Сви говоре о човеку. Сви много причају али мало њих и каже нешто. Кажу, човек се игра- homo ludens. Кажу, човек је разуман- homo sapiens. Кажу човек је религиозно биће- homo religiosus. Али још нико не назва човека бићем које сања о срећи- homo dormiens de fortuna. Јер, човек сања а…шта мислите о чему? Знате сви...сви...јер сви сањате о томе...сви сањамо о томе. У сну се осмехујемо, тражимо светлосне зраке у својим мислима, радости се надамо и молимо, љубав ишчекујемо, афирмацију тражимо, благостање нам жељу јача.
Ви, драги моји, делите један сан, једну жељу и чежњу, једну сврху – срећу. А знамо сви њега, који је овековечио човека са његовим великим тајнама, толико скривеним а толико познатим... Отворио зделу пуну бисера што винуше се међу најмилије човекове снове. Распечатио писмо вечне молбе душе човекове. Све нас поставио на линију сна, јер смо сви на истој линији...без разлике...ја сам Коштана и ви сте Софка и сви смо Митке...сви. Јесмо, верујте. Сви држимо једну нит те линије сна. Сви. А рекао нам је када је залазио у дубине душа наших, као Харун када премости Стикс до самога Хада, да су трептаји срца њихових и трептаји срца наших, да су уздаси жеља њихових и уздаси жеља наших. И зато смо ми они и они су ми. И мисли узбуркане прошлости коракнуше ка нама. Но то нам је дато. Дато да се осврћемо, да тражимо даље а гледамо иза себе. То нам је и он показао. Показао нам колико нас сан о срећи води далеко а опет колико нас враћа уназад. Враћа нас тамо одакле треба да прикупимо снагу и одакле треба да кренемо. А оно што нас прати јесте снивање о срећи. То нас одржава сваки пут, изнова и изнова. То није заблуда, само тако потребна нада. Наш сан је уткан у хартије исписане пером овог великог генија са југа...И када срце Софке плаче, та суза што склизи кроз папир низ образ је само суза једне непрекидне потраге за срећом. И када јецај душе кроз хартију допире до уха нашега, подсећа нас да је то и наш јецај. Познавао је он добро нас, познавао је и себе и знао је да нас иста линија повезује, да нас иста нит спаја, да нас исти снови о срећи не раздвајају него, напротив, чине, да будемо једно. Испевао нам је поезију о нама самима. Насликао један призор човековог духа који само понеки виде а само изузетни, попут њега, могу исписати суштину човековог снивања.
Јер он беше велик. А његова величина беше његов дар да нам остави поруку која ниже конац, нит што с временом другује. И истину о људским сновима да нам каже, да нам каже да је срећа наша чежња, и наша туга али и наша нада. Да нам подари и Софку и Коштану и ефенди- Миту да нам покажу шта снивамо... А Софкине усне остадоше занавек румене и влажне.
Ви, драги моји, делите један сан, једну жељу и чежњу, једну сврху – срећу. А знамо сви њега, који је овековечио човека са његовим великим тајнама, толико скривеним а толико познатим... Отворио зделу пуну бисера што винуше се међу најмилије човекове снове. Распечатио писмо вечне молбе душе човекове. Све нас поставио на линију сна, јер смо сви на истој линији...без разлике...ја сам Коштана и ви сте Софка и сви смо Митке...сви. Јесмо, верујте. Сви држимо једну нит те линије сна. Сви. А рекао нам је када је залазио у дубине душа наших, као Харун када премости Стикс до самога Хада, да су трептаји срца њихових и трептаји срца наших, да су уздаси жеља њихових и уздаси жеља наших. И зато смо ми они и они су ми. И мисли узбуркане прошлости коракнуше ка нама. Но то нам је дато. Дато да се осврћемо, да тражимо даље а гледамо иза себе. То нам је и он показао. Показао нам колико нас сан о срећи води далеко а опет колико нас враћа уназад. Враћа нас тамо одакле треба да прикупимо снагу и одакле треба да кренемо. А оно што нас прати јесте снивање о срећи. То нас одржава сваки пут, изнова и изнова. То није заблуда, само тако потребна нада. Наш сан је уткан у хартије исписане пером овог великог генија са југа...И када срце Софке плаче, та суза што склизи кроз папир низ образ је само суза једне непрекидне потраге за срећом. И када јецај душе кроз хартију допире до уха нашега, подсећа нас да је то и наш јецај. Познавао је он добро нас, познавао је и себе и знао је да нас иста линија повезује, да нас иста нит спаја, да нас исти снови о срећи не раздвајају него, напротив, чине, да будемо једно. Испевао нам је поезију о нама самима. Насликао један призор човековог духа који само понеки виде а само изузетни, попут њега, могу исписати суштину човековог снивања.
Јер он беше велик. А његова величина беше његов дар да нам остави поруку која ниже конац, нит што с временом другује. И истину о људским сновима да нам каже, да нам каже да је срећа наша чежња, и наша туга али и наша нада. Да нам подари и Софку и Коштану и ефенди- Миту да нам покажу шта снивамо... А Софкине усне остадоше занавек румене и влажне.