У срцу долине, где се реке сусрећу и планине су ослонац небу, лежала је земља .
Њеним пространствима владали су Коцкари, моћни појединци који су веровали да су судбине свих становника исписане на странама једне једине Коцке.
Ова Коцка била је централни део њихових ритуала и одлука.
Сваки Коцкар би, у одређено време, бацио Коцку, а број који би пао – од један до шест – одређивао је правац којим ће се земља кретати.
Неки Коцкари би, када би добили повољан број, ћутали, не желећи да открију шта је пало, чувајући своју предност као тајну.
Други, пак, нису ни бацали Коцку, већ су само посматрали, или чак и не гледали, препуштајући судбину у руке оних који су активно учествовали.
Било је и оних који су веровали у сваки исход, док су други сумњали у аутентичност бачених бројева, питајући се да су неки
Коцкари заиста добили одређени број или је то само вешта обмана.
Они Коцкари који би добили жељени број, често би уверавали остале да су и они добили исти број,
као да на Коцки постоји само један једини број.
У тим тренуцима, њихове очи би засјале религиозним сјајем, карактеристичним за лучење ендорфина,
а у префронталном кортексу, делу мозга задуженом за расуђивање и друштвено понашање,
активирали би се центри повезани са убеђивањем и манипулацијом.
Понекад би Коцка, уместо да падне на неку од страна, завршила на ивици или чак на једном од темена,
остајући стабилна у том необичном положају.
Такви исходи су изазивали највећу конфузију и расправе,
јер нико није знао како протумачити такав "неодређени" резултат.
Да ли је то значило да нема јасног победника, или да је судбина још увек неизвесна?
Појединци и Групе које су добијале такве исходе и сматрале да их треба уврстити међу шест бројева су врло брзо биле изопштене из заједице
У таквим тренуцима, Коцкари би се окретали древним пророчанствима и тумачењима,
покушавајући да пронађе смисао у хаосу,
док би народ, збуњен и уморан од непрестаних игара,
само чекао да види ко ће на крају преузети контролу над Коцком
и, самим тим, над њиховим животима.
Њеним пространствима владали су Коцкари, моћни појединци који су веровали да су судбине свих становника исписане на странама једне једине Коцке.
Ова Коцка била је централни део њихових ритуала и одлука.
Сваки Коцкар би, у одређено време, бацио Коцку, а број који би пао – од један до шест – одређивао је правац којим ће се земља кретати.
Неки Коцкари би, када би добили повољан број, ћутали, не желећи да открију шта је пало, чувајући своју предност као тајну.
Други, пак, нису ни бацали Коцку, већ су само посматрали, или чак и не гледали, препуштајући судбину у руке оних који су активно учествовали.
Било је и оних који су веровали у сваки исход, док су други сумњали у аутентичност бачених бројева, питајући се да су неки
Коцкари заиста добили одређени број или је то само вешта обмана.
Они Коцкари који би добили жељени број, често би уверавали остале да су и они добили исти број,
као да на Коцки постоји само један једини број.
У тим тренуцима, њихове очи би засјале религиозним сјајем, карактеристичним за лучење ендорфина,
а у префронталном кортексу, делу мозга задуженом за расуђивање и друштвено понашање,
активирали би се центри повезани са убеђивањем и манипулацијом.
Понекад би Коцка, уместо да падне на неку од страна, завршила на ивици или чак на једном од темена,
остајући стабилна у том необичном положају.
Такви исходи су изазивали највећу конфузију и расправе,
јер нико није знао како протумачити такав "неодређени" резултат.
Да ли је то значило да нема јасног победника, или да је судбина још увек неизвесна?
Појединци и Групе које су добијале такве исходе и сматрале да их треба уврстити међу шест бројева су врло брзо биле изопштене из заједице
У таквим тренуцима, Коцкари би се окретали древним пророчанствима и тумачењима,
покушавајући да пронађе смисао у хаосу,
док би народ, збуњен и уморан од непрестаних игара,
само чекао да види ко ће на крају преузети контролу над Коцком
и, самим тим, над њиховим животима.
,,,