jeremijabg
Poznat
- Poruka
- 9.920
KO VLADA SVETOM?
KAKO PRODATI NIŠTA I ZARADITI - HILJADE MILIJARDI DOLARA
Piše: Ivona Živković
Mnogi bankarski i ekonomski eksperti, a posebno političari barataju danas pojmovima koo što su: kupovna moć; potrošačka korpa; inflacija; hiper inflacija; devalvacija; kamatna stopa; zatezna kamata; prezaduženost, dužničko ropstvo; anuiteti; reprogram duga; MMF; Pariski i Londonski Klub, Svetska banka, IDA programi, donacije; investicije; klizni kurs; devizne rezerve itd.
Da li znate šta sve to znači? Ne, ne trudute se da razmišljate. Svi pojmovi služe upravo zato da bi ste manje znali i manje shvatali kako ste surovo i perfidno prevareni, OPLJAČKANI I ZA ČITAV ŽIVOT PTRETVORENI U ROBA.
Ne shvatate? Naravno. To vam niko nije rekao, nije bilo o tome diskusije u parlamentu, na televiziji, u novinama…
Logično, jer onda pljačka ne bi bila uspešna. Ali pošto je prevara savršeno dobro izvedena i vi sada ništa ne možete promeniti, možete da saznate šta je NAJVEĆA PREVARA NA SVETU. Pročitajte ovo.
KAKO JE NASTAO NOVAC
Svi smo učili da je prvi vid trgovine bila robna trampa. Ljudi su direktno razmenjivali robu: ovcu za kravu, kravu za kukuruz, kukuruz za paradajz, ugalj za drvo, drvo za cigle itd. Kada je roba u razmeni postala veća, bilo je nezgodno nositi veliku količinu robe sa sobom pa su se umesto toga ljudi složili da nadju neku sporazumnu vrednost koja bi posredovala u trampi. Moglo se prihvatiti bilo šta - parče kože ili kosti ili metala. Sve je bilo stvar dogovora i opšte saglasnosti u jednom društvu. Najčešće su kao jemstvo u trgovini korišćene kovanice od nekog postojanog metala - zlata, srebra, nikla, bakra… Vrednost odredjene kovanice bila je opšte prihvaćena konvencija. Za to je jamčio vladar države ili poseda.
Naravno, uslov za ovakav vid trgovine podrazumevao je poverenje svih u vladara i spremnost svih da ovakvu konvenciju prihvate.
Tako je nastao sistem robne razmene gde se vrednost svake robe predstavljala odredjenom količinom kovanica, a kovanice su predstavljale zamenu za vrednost robe koja bi se mogla razmeniti. Dakle, same po sebi kovanice nisu imale vrednost osim one koju im je davala roba za koju su se mogle zameniti. Nisu se mogle jesti, obući, koristiti za gradnju, grejanje ili prevoz.
Korišćenje ovih kovanica stvorilo je i potražnju za metalom od kojih su se kovale, pa je tako i odredjeni metal imao veću ili manju vrednost na tržištu, što je zavisilo od njegove tražnje.
Kako se vremenom količina robe u razmeni povećavala, bilo je potrebno sve više kovanica, pa je i njihovo nošenje vremenom postalo nezgodno. Trgovac na veliko bi morao na pijacu da nosi čitav sanduk ili teške kese zlatnika i srebrenjaka, što je bilo i opasno zbog pljačkaša.
Tada su na scenu stupili zlatari nudeći svoje usluge. Oni su imali dobro obezbedjene i iskovane sanduke u kojima su čuvali zlato. Zato su ljudi svoje zlatne kovanice sve češće ostavljali na čuvanje u sanducima kod njih. Ovi su im tu uslugu naplaćivali kojim zlatnim ili srerbrnim novčićem, a za količinu deponovavog zlata ili drugih kovanica izdavali papirnatu potvrdu (priznanicu) na kojoj je pisalo kojih kovanica ima vlasnik na raspolaganju.
Vremenom je ovakva priznanica sve češće bila u opticaju kao sredstvo u razmeni robe. Umesto da svaki čas dolazi i podiže svoje zlato, vlasnik deponovanog zlata bi davao priznanicu trećem licu u zamenu za robu, a ovaj je sa tom priznanicom opet mogao u svakom trenutku da podigne kovanice kod istog zlatara.
Priznanica se tako pokazala mnogo praktičnija i postala je veoma popularna, pa su kovanice sve više bile na čuvanju kod zlatara, a sve manje u kesama i sanducima samog vlasnika.
A kako je to izgledalo kod zlatara? Na primer, izvesni Petar bi deponovao 20 funti zlata i za to uzeo priznanicu na 20 funti. Ali prošlo bi i godinu dana kako se ne bi pojavio da podigne svoje zlato. Jednostavno trgovao je samo sa priznanicom. Za to vreme njegovo zlato je stajalo. Kod zlatara se u medjuvremenu pojavio Toma i pitao da li može da pozajmi 20 funti zlata na 6 meseci i tu pozajmicu plati sa kamatom. Kao garanciju da će platiti ponudio je svoju kuću.
Zlatar je tada procenio da bi to mogao da uradi, jer se Petar već godinu dana ne pojavljuje da podigne svoje zlato, pa se možda se neće pojaviti ni narednih šest meseci. Tako je odlučio da rizikuje i pozajmi Petrovo zlato Tomi.
Ali, nije mu ga dao fizički, već je samo izdao potvrdu da Toma kod njega ima založeno 20 funti zlata. Realno stanje je sada bilo takvo da su u opticaju bile dve potvrde kao garancija za postojanje 40 funti zlata, iako je zlata bilo samo 20 funti.
To je bila čista prevara, jer je zlatar znao da jednu priznanicu izdaje na nepostojeće zlato. I ne samo to. Toma je verovao da od tog trenutka zaista ima kod zlatara 20 funti zlata, a ne samo priznanicu.
Ali, glavni deo prevare tek sledi. Izdavanjem druge priznanice, Tomi na 20 funti, kreirana je nova zamena za vrednost, zapravo stavljena je u opticaj potvrda o postojanju vrednosti koje realno NEMA. Ta vrednost se vodila kao DUG, koji je stavljen Tomi na teret, a koji će postati stvarna vrednost onda kada on taj dug otplati stvarnim radom i stvarnom robom koju bude morao da proda.
Kada je Toma vratio zlataru dug i doneo pravo zlato u iznosu od 20 funti plus 10% kamate, on je zlataru dao pravu vrednost od 22 funte stvarnog zlata koje je kupio prodajom svog stvarnog rada i stvarne robe.
Zlatar je, medjutim, došao u posed 22 funte zlata bez ikakvog stvarnog rada bez prodate robe. Jer, napisati nekom priznanicu nije nikakav rad. Samo rizik da se prevara ne otkrije.
Nakon što je zlatar video kako je uspešno i lako zaradio 22 funte zlata, odlučio je da na istu sumu, od deponovanih Petrovih 20 funti, izda na zajam još tri priznanice.
Tako su se u opticaju za istih 20 funti zlata našle četiri papirnate priznanice koje garantuju donosiocu po 20 funti zlata, što je ukupno 80 funti zlata. Tako je zlatar kreirao iz NIČEGA još 60 funti zlata plus kamata po 10 % , što znači 66 funti. Tako će zlatar kada se ovaj dug izmiri imati 88 funti zlata stvorenih bez rada - IZ NIČEGA! Ukoliko mu dužnici ne isplate dug sa kamatom , preuzeće i njihovu založenu imovinu- zemlju ili kuću. A to je stvarna vrednost.
Tako je parče papira, obična priznanica, donosilo zlataru stvarne materijalne vrednosti, bez ikakvog rada.
KAKO PRODATI NIŠTA I ZARADITI - HILJADE MILIJARDI DOLARA
Piše: Ivona Živković
Mnogi bankarski i ekonomski eksperti, a posebno političari barataju danas pojmovima koo što su: kupovna moć; potrošačka korpa; inflacija; hiper inflacija; devalvacija; kamatna stopa; zatezna kamata; prezaduženost, dužničko ropstvo; anuiteti; reprogram duga; MMF; Pariski i Londonski Klub, Svetska banka, IDA programi, donacije; investicije; klizni kurs; devizne rezerve itd.
Da li znate šta sve to znači? Ne, ne trudute se da razmišljate. Svi pojmovi služe upravo zato da bi ste manje znali i manje shvatali kako ste surovo i perfidno prevareni, OPLJAČKANI I ZA ČITAV ŽIVOT PTRETVORENI U ROBA.
Ne shvatate? Naravno. To vam niko nije rekao, nije bilo o tome diskusije u parlamentu, na televiziji, u novinama…
Logično, jer onda pljačka ne bi bila uspešna. Ali pošto je prevara savršeno dobro izvedena i vi sada ništa ne možete promeniti, možete da saznate šta je NAJVEĆA PREVARA NA SVETU. Pročitajte ovo.
KAKO JE NASTAO NOVAC
Svi smo učili da je prvi vid trgovine bila robna trampa. Ljudi su direktno razmenjivali robu: ovcu za kravu, kravu za kukuruz, kukuruz za paradajz, ugalj za drvo, drvo za cigle itd. Kada je roba u razmeni postala veća, bilo je nezgodno nositi veliku količinu robe sa sobom pa su se umesto toga ljudi složili da nadju neku sporazumnu vrednost koja bi posredovala u trampi. Moglo se prihvatiti bilo šta - parče kože ili kosti ili metala. Sve je bilo stvar dogovora i opšte saglasnosti u jednom društvu. Najčešće su kao jemstvo u trgovini korišćene kovanice od nekog postojanog metala - zlata, srebra, nikla, bakra… Vrednost odredjene kovanice bila je opšte prihvaćena konvencija. Za to je jamčio vladar države ili poseda.
Naravno, uslov za ovakav vid trgovine podrazumevao je poverenje svih u vladara i spremnost svih da ovakvu konvenciju prihvate.
Tako je nastao sistem robne razmene gde se vrednost svake robe predstavljala odredjenom količinom kovanica, a kovanice su predstavljale zamenu za vrednost robe koja bi se mogla razmeniti. Dakle, same po sebi kovanice nisu imale vrednost osim one koju im je davala roba za koju su se mogle zameniti. Nisu se mogle jesti, obući, koristiti za gradnju, grejanje ili prevoz.
Korišćenje ovih kovanica stvorilo je i potražnju za metalom od kojih su se kovale, pa je tako i odredjeni metal imao veću ili manju vrednost na tržištu, što je zavisilo od njegove tražnje.
Kako se vremenom količina robe u razmeni povećavala, bilo je potrebno sve više kovanica, pa je i njihovo nošenje vremenom postalo nezgodno. Trgovac na veliko bi morao na pijacu da nosi čitav sanduk ili teške kese zlatnika i srebrenjaka, što je bilo i opasno zbog pljačkaša.
Tada su na scenu stupili zlatari nudeći svoje usluge. Oni su imali dobro obezbedjene i iskovane sanduke u kojima su čuvali zlato. Zato su ljudi svoje zlatne kovanice sve češće ostavljali na čuvanje u sanducima kod njih. Ovi su im tu uslugu naplaćivali kojim zlatnim ili srerbrnim novčićem, a za količinu deponovavog zlata ili drugih kovanica izdavali papirnatu potvrdu (priznanicu) na kojoj je pisalo kojih kovanica ima vlasnik na raspolaganju.
Vremenom je ovakva priznanica sve češće bila u opticaju kao sredstvo u razmeni robe. Umesto da svaki čas dolazi i podiže svoje zlato, vlasnik deponovanog zlata bi davao priznanicu trećem licu u zamenu za robu, a ovaj je sa tom priznanicom opet mogao u svakom trenutku da podigne kovanice kod istog zlatara.
Priznanica se tako pokazala mnogo praktičnija i postala je veoma popularna, pa su kovanice sve više bile na čuvanju kod zlatara, a sve manje u kesama i sanducima samog vlasnika.
A kako je to izgledalo kod zlatara? Na primer, izvesni Petar bi deponovao 20 funti zlata i za to uzeo priznanicu na 20 funti. Ali prošlo bi i godinu dana kako se ne bi pojavio da podigne svoje zlato. Jednostavno trgovao je samo sa priznanicom. Za to vreme njegovo zlato je stajalo. Kod zlatara se u medjuvremenu pojavio Toma i pitao da li može da pozajmi 20 funti zlata na 6 meseci i tu pozajmicu plati sa kamatom. Kao garanciju da će platiti ponudio je svoju kuću.
Zlatar je tada procenio da bi to mogao da uradi, jer se Petar već godinu dana ne pojavljuje da podigne svoje zlato, pa se možda se neće pojaviti ni narednih šest meseci. Tako je odlučio da rizikuje i pozajmi Petrovo zlato Tomi.
Ali, nije mu ga dao fizički, već je samo izdao potvrdu da Toma kod njega ima založeno 20 funti zlata. Realno stanje je sada bilo takvo da su u opticaju bile dve potvrde kao garancija za postojanje 40 funti zlata, iako je zlata bilo samo 20 funti.
To je bila čista prevara, jer je zlatar znao da jednu priznanicu izdaje na nepostojeće zlato. I ne samo to. Toma je verovao da od tog trenutka zaista ima kod zlatara 20 funti zlata, a ne samo priznanicu.
Ali, glavni deo prevare tek sledi. Izdavanjem druge priznanice, Tomi na 20 funti, kreirana je nova zamena za vrednost, zapravo stavljena je u opticaj potvrda o postojanju vrednosti koje realno NEMA. Ta vrednost se vodila kao DUG, koji je stavljen Tomi na teret, a koji će postati stvarna vrednost onda kada on taj dug otplati stvarnim radom i stvarnom robom koju bude morao da proda.
Kada je Toma vratio zlataru dug i doneo pravo zlato u iznosu od 20 funti plus 10% kamate, on je zlataru dao pravu vrednost od 22 funte stvarnog zlata koje je kupio prodajom svog stvarnog rada i stvarne robe.
Zlatar je, medjutim, došao u posed 22 funte zlata bez ikakvog stvarnog rada bez prodate robe. Jer, napisati nekom priznanicu nije nikakav rad. Samo rizik da se prevara ne otkrije.
Nakon što je zlatar video kako je uspešno i lako zaradio 22 funte zlata, odlučio je da na istu sumu, od deponovanih Petrovih 20 funti, izda na zajam još tri priznanice.
Tako su se u opticaju za istih 20 funti zlata našle četiri papirnate priznanice koje garantuju donosiocu po 20 funti zlata, što je ukupno 80 funti zlata. Tako je zlatar kreirao iz NIČEGA još 60 funti zlata plus kamata po 10 % , što znači 66 funti. Tako će zlatar kada se ovaj dug izmiri imati 88 funti zlata stvorenih bez rada - IZ NIČEGA! Ukoliko mu dužnici ne isplate dug sa kamatom , preuzeće i njihovu založenu imovinu- zemlju ili kuću. A to je stvarna vrednost.
Tako je parče papira, obična priznanica, donosilo zlataru stvarne materijalne vrednosti, bez ikakvog rada.
..ако није-онда ником ништа..онда сам ја само нека дилеја које се нећеш сећати..
...ако је оно у шта ти верујеш истина-а то у ствари и не знамо шта је-ником ништа. ..а ако није-опет за тебе неће бити добро...заувек..
