Ko vam je obećao sreću?

[Araon]

Ocu pre jer on ne trguje organima

Tačno on ti samo zameni Nemačku pumpu za neku Kinesku.

Nije prirodno stanje, ali je svakako stanje kome težimo!
Sad,...što ti imaš svakakve princeze, "mamine i tatine" sinove i kćeri koji svakodnevno tripuju, da drugi ljudi postoje samo da bi njih učinili srećnim to je već žešći trip!Verujem da je mnogo toga ide od vaspitanja.
P.S.I mnogo vas lažu na TV-u.

Da ne pričamo o uticaju interneta...

Nesreca, apatija, nezadovoljstvo je nesto sto nije bas zdravo stanje organizma, pa se na psihoterapiji moze otkriti uzrok tog nezadovoljstva sobom, svojim izborima i sl. Uz rad sa terapeutom, covek moze da otkrije uzrocnike i da radi na njihovom otklanjanju. Mislim da, bez obzira sto je prirodno biti neko vreme nesrecan i nezadovoljan, kad se to stanje prolongira a da se ne nadju ili ne zele da nadju uzroci - onda moze izazvati dublje probleme po ljudsku psihu.

Sa ovim sam saglasan, kaži mi imaš li neka pozitivna iskustva sa seansi bilo kog tipa? Osim ako nije privatno pitanje i ne želiš da odgovoriš, što je skroz ok.

 

[gost 248950]

Sa ovim sam saglasan, kaži mi imaš li neka pozitivna iskustva sa seansi bilo kog tipa? Osim ako nije privatno pitanje i ne želiš da odgovoriš, što je skroz ok.

Nije privatno pitanje. Bila sam na bihevioralnoj terapiji kod licenciranog porodicnog terapeuta i lepo smo kliknule. Radila sam sa njom nekih 6 meseci i uspela da progovorim o traumama koje sam dozivela kao dete. Sve u svemu, pozitivno iskustvo, ali i skupo. Ono sto je bitno sa psihoterapijom je da, kad krenes na terapiju, znas da definises makar okvirno svoj problem, u suprotnom terapeut tumara u mraku, onda terapija traje dugo i kosta mnogo.

 

[gost 424003]

Majka.

 

[Araon]

Nije privatno pitanje. Bila sam na bihevioralnoj terapiji kod licenciranog porodicnog terapeuta i lepo smo kliknule. Radila sam sa njom nekih 6 meseci i uspela da progovorim o traumama koje sam dozivela kao dete. Sve u svemu, pozitivno iskustvo, ali i skupo. Ono sto je bitno sa psihoterapijom je da, kad krenes na terapiju, znas da definises makar okvirno svoj problem, u suprotnom terapeut tumara u mraku, onda terapija traje dugo i kosta mnogo.

Ono što mene zanima je, da li ta priča o traumama zaista olakša te traume ili se rad na tome ogleda u nečemu drugom? Pošto sam bio kod nekih psihologa, jedan je čak posle svih tih njegovih metoda rekao kako ne može ništa da uradi.

Sa ovim definisanjem problema se apsolutno slažem, ljudi misle da su psiholozi, psihijatri i terapeuti mađioničari i da im mogu gledati kroz glave, a onda se žale kako idu danima i ništa im nije pomoglo, a skupo je. Doduše, smatram da zaista i jesu skupi, po 3000 ili 4000 po seansi, za nekoga ko ima neke veće probleme, 16.000,00 RSD za mesec dana (a to je samo 4 puta da odeš) je pola nečije plate ovde, nažalost.

 

[gost 248950]

Ono što mene zanima je, da li ta priča o traumama zaista olakša te traume ili se rad na tome ogleda u nečemu drugom? Pošto sam bio kod nekih psihologa, jedan je čak posle svih tih njegovih metoda rekao kako ne može ništa da uradi.

Sa ovim definisanjem problema se apsolutno slažem, ljudi misle da su psiholozi, psihijatri i terapeuti mađioničari i da im mogu gledati kroz glave, a onda se žale kako idu danima i ništa im nije pomoglo, a skupo je. Doduše, smatram da zaista i jesu skupi, po 3000 ili 4000 po seansi, za nekoga ko ima neke veće probleme, 16.000,00 RSD za mesec dana (a to je samo 4 puta da odeš) je pola nečije plate ovde, nažalost.

Pa prvi korak je da ispricas. Onda te smara iz seanse u seansu da pricas kako se osecas povodom toga, pa onda te suocava sa uzrocnikom traume - ako je to osoba, kaze ti npr da zamislis da je u prostoriji i da kazes sta zelis da kazes toj osobi. Licno meni je pomoglo, ali je tesko, bolno i naporno, def. Plus, treba i da kliknes sa terapeutom, da on nekako zna da ti ispritiska dugmice, sto kod mene nije bilo pretesko jer sam dosla sa konkretnim problemom i bila spremna da pricam o tome, a temperamentna sam i nije me tesko isprovocirati.
Skupo je, da, a trebalo bi da svi imamo pristup psihoterapiji kao deo zdravstvenog osiguranja. Uostalom, onaj dzoker sa Hoakin Finiksom govori i o tome, o nepristupacnosti mentalne brige o zdravlju za siromasne.

 

[Araon]

Pa prvi korak je da ispricas. Onda te smara iz seanse u seansu da pricas kako se osecas povodom toga, pa onda te suocava sa uzrocnikom traume - ako je to osoba, kaze ti npr da zamislis da je u prostoriji i da kazes sta zelis da kazes toj osobi. Licno meni je pomoglo, ali je tesko, bolno i naporno, def. Plus, treba i da kliknes sa terapeutom, da on nekako zna da ti ispritiska dugmice, sto kod mene nije bilo pretesko jer sam dosla sa konkretnim problemom i bila spremna da pricam o tome, a temperamentna sam i nije me tesko isprovocirati.
Skupo je, da, a trebalo bi da svi imamo pristup psihoterapiji kao deo zdravstvenog osiguranja. Uostalom, onaj dzoker sa Hoakin Finiksom govori i o tome, o nepristupacnosti mentalne brige o zdravlju za siromasne.

Tako nekako, naročito na ovim prostorima gde ako pomeneš psihologa samo ti si već lud i nešto ti fali, a psihijatra ako pomeneš tu te već zamišljaju u beloj košulji koja se kopča nazad.

 

[Susan Sto Helit]

Slušajući intervju Milana Laneta Gutovića, čuo sam nešto što mi je malo promenilo pogled na određene stvari.

Naime, kada su ga pitali da li može sebe smatrati ispunjenim ili zadovoljnim čovekom, da li misli da je ispunio sve što je hteo (nešto u tom kontekstu), on je rekao da mu je dosta lakše sada kada je stariji, zato što je zapravo shvatio da njemu niko u životu nije ni obećao da će biti srećan, zadovoljan, sve ono što se danas postavlja kao ultimativno bitno.

Ako uzmemo u obzir da nama zaista niko nije ni obećao da ćemo biti srećni, zadovoljni, na koga mi tačno kukamo kada nismo srećni i život nazivamo nepravdom? Nepravedno prema kome, čemu? Zašto mislimo da smo baš mi ti koji bi trebali biti srećni, a drugi, ono, ako budu ok, ako ne je*iga? Kako bi uopšte izgledao život da su svi srećni, fini, utopija i petar pan?

Ko vam je obećao sreću u životu?

Jedna mi je osoba obećala sreću, ali onda sam bila (pre)mlada, i još uvek sam mislila da sreća postoji i čak i da ti je neko može obezbediti.

Naravno, ni jedno ni drugo nije tačno. Sreća nije univerzalna kategorija, nešto što se maže na hleb pa svako, ako se potrudi, može otić u market i kupiti. Štaviše, sreća nije ni ono što nas je Holivud učio - mada nas on nije ZAPRAVO naučio, jer nijedna bajka nije išla posle "I živeli su sretno do kraja života". Tako da možda Holivud nije kriv - krivi smo sami koji smo, svako za sebe, izmišljali kako ide scenario nakon tog "živeli su sretno"... Kako god, Holivud je svakako podupirao tu našu deluziju, makar i suptilno.

Prvo, ne verujem u koncept "sreće" jer je to koncept koji se izjednačava sa prolaskom kroz dugu, s munjama i vatrometima, i večitim blaženstvom. Ono što ljudi misle kad kažu "sreća" podrazumeva da više nikada ni zbog čega i ni u kojoj situaciji neće biti tužni, iznevereni, bolesni, da više nikad neće biti ničega što im neće poći za rukom i u čemu će biti neuspešni itd - ili čak da, ako dostigneš tu "sreću", takve ti se situacije više i ne mogu dešavati. To je usko skopčano s našim deluzijama o ljubavi, gde kokoške odrasle na Kosmopolitenu veruju da, ako je muškarac "pravi", nikada se neće s njim posvađati, da će sex do smrti biti savršen i ostale gluparije. Naravno, čim se prvi put pokače dal da naruče kinesku il mek, već su razočarane i veruju kako to nije "pravi". Pričam o ženama, zato što žene po difoltu češće potpadaju pod te majmunade. (Zanimljivo pitanje: zašto?)

Drugo, čak i da uzmem, zbogradi teme, da "sreća" postoji, kao nešto opipljivo i opšte prihvaćeno i dostižno; opet ne verujem da ti je iko može obećati. Niko ti ništa u životu ne može obećati ili osigurati - sve moraš sam. Život je k.učka i ostalo, ali to tako ide. Drugi ti ljudi, u najboljem slučaju, mogu biti podrška, ali to je najviše koliko drugi ljudi mogu. Niko meni ne može obećati da ću ostaviti cigare osim ako sama ne donesem tu odluku i sama uložim trud - mogu očekivati, i znam da bih to dobila od svog čOeka, naprimer, podršku u svojim naporima - ali on ne može proći taj put umesto mene. Preterano oslanjanje o druge ljude neizbežno dovodi do problema, nikako do "sreće". Ljudima trebaš biti zahvalan ako te iskreno vole i žele ti dobro, i ulažu truda da ti pomognu na tvom životnom putu - ali SVE u životu moraš obaviti sam. Sreću obećavaju raznorazni influenseri, gurui, Ane i slično, i to je najprostija, upravo amaterska prevara. Nikad ne veruj nikom ko ti kaže: JA ću ti doneti sreću. Beži od njega kako god umeš.

 

[Araon]

Jedna mi je osoba obećala sreću, ali onda sam bila (pre)mlada, i još uvek sam mislila da sreća postoji i čak i da ti je neko može obezbediti.

Naravno, ni jedno ni drugo nije tačno. Sreća nije univerzalna kategorija, nešto što se maže na hleb pa svako, ako se potrudi, može otić u market i kupiti. Štaviše, sreća nije ni ono što nas je Holivud učio - mada nas on nije ZAPRAVO naučio, jer nijedna bajka nije išla posle "I živeli su sretno do kraja života". Tako da možda Holivud nije kriv - krivi smo sami koji smo, svako za sebe, izmišljali kako ide scenario nakon tog "živeli su sretno"... Kako god, Holivud je svakako podupirao tu našu deluziju, makar i suptilno.

Prvo, ne verujem u koncept "sreće" jer je to koncept koji se izjednačava sa prolaskom kroz dugu, s munjama i vatrometima, i večitim blaženstvom. Ono što ljudi misle kad kažu "sreća" podrazumeva da više nikada ni zbog čega i ni u kojoj situaciji neće biti tužni, iznevereni, bolesni, da više nikad neće biti ničega što im neće poći za rukom i u čemu će biti neuspešni itd - ili čak da, ako dostigneš tu "sreću", takve ti se situacije više i ne mogu dešavati. To je usko skopčano s našim deluzijama o ljubavi, gde kokoške odrasle na Kosmopolitenu veruju da, ako je muškarac "pravi", nikada se neće s njim posvađati, da će sex do smrti biti savršen i ostale gluparije. Naravno, čim se prvi put pokače dal da naruče kinesku il mek, već su razočarane i veruju kako to nije "pravi". Pričam o ženama, zato što žene po difoltu češće potpadaju pod te majmunade. (Zanimljivo pitanje: zašto?)

Drugo, čak i da uzmem, zbogradi teme, da "sreća" postoji, kao nešto opipljivo i opšte prihvaćeno i dostižno; opet ne verujem da ti je iko može obećati. Niko ti ništa u životu ne može obećati ili osigurati - sve moraš sam. Život je k.učka i ostalo, ali to tako ide. Drugi ti ljudi, u najboljem slučaju, mogu biti podrška, ali to je najviše koliko drugi ljudi mogu. Niko meni ne može obećati da ću ostaviti cigare osim ako sama ne donesem tu odluku i sama uložim trud - mogu očekivati, i znam da bih to dobila od svog čOeka, naprimer, podršku u svojim naporima - ali on ne može proći taj put umesto mene. Preterano oslanjanje o druge ljude neizbežno dovodi do problema, nikako do "sreće". Ljudima trebaš biti zahvalan ako te iskreno vole i žele ti dobro, i ulažu truda da ti pomognu na tvom životnom putu - ali SVE u životu moraš obaviti sam. Sreću obećavaju raznorazni influenseri, gurui, Ane i slično, i to je najprostija, upravo amaterska prevara. Nikad ne veruj nikom ko ti kaže: JA ću ti doneti sreću. Beži od njega kako god umeš.

E, sada se nameće to pitanje, da li zaista sreća izgleda to vatromet, ludilo, sve da puca, seks da i posle 40 godina bude sjajan ili prosto neko pored koga imaš onaj istinski mir?

 

[Susan Sto Helit]

E, sada se nameće to pitanje, da li zaista sreća izgleda to vatromet, ludilo, sve da puca, seks da i posle 40 godina bude sjajan ili prosto neko pored koga imaš onaj istinski mir?

Po meni, istinski mir JE "sreća". I ne, tu nema vatrometa i munja i savršenog sexa doveka. Ali o tome sam i govorila: ljudi imaju deluzije o sreći, i očekuju da je to nešto nadnaravno i savršeno a u principu je nemoguće za dostići.

 

[Araon]

Po meni, istinski mir JE "sreća". I ne, tu nema vatrometa i munja i savršenog sexa doveka. Ali o tome sam i govorila: ljudi imaju deluzije o sreći, i očekuju da je to nešto nadnaravno i savršeno a u principu je nemoguće za dostići.

Primetio sam u više navrata da ljudi upravo iz navedenih razloga često završavaju neke odnose, kao, upali smo u rutinu, nema više ništa novo, ovako, onako... Kad malo bolje razmislim ja stvarno ne znam šta je to novo što će čovek izmisliti već u trećoj godini veze sa nekim, da ne pričam o 23.

 

[Susan Sto Helit]

Primetio sam u više navrata da ljudi upravo iz navedenih razloga često završavaju neke odnose, kao, upali smo u rutinu, nema više ništa novo, ovako, onako... Kad malo bolje razmislim ja stvarno ne znam šta je to novo što će čovek izmisliti već u trećoj godini veze sa nekim, da ne pričam o 23.

Naravno, ti si u pravu.

Ljudi definitvno mogu obogatiti svoj život, ako imaju sredstva ili čak i volje (nekad je i volja dovoljna, ako su ljudi "pri zemlji" i ne izmišljaju besne gliste). Može se uneti nešto novo, otkriti nešto zanimljivo što će učiniti život lepšim i dražim. Ogromna otkrića koja će pomeriti svet - teško (ja verujem, nemoguće. Ja inače verujem da je čovek već sve bitno otkrio, i da sad samo nadograđuje). Rutina je velik problem većini ljudi, osim ako nisi kao ja, koja sam ko pašče, i ne volim ništa što iskače iz rutine Možda zato tako oštro sudim većini ljudi, ne znam, subjektivna sam. Vidim da meni nešto nije problem, pa se čudim kako je njima problem. Što je bezobrazan i arogantan pogled na svet i ljude, jer nismo svi isti, i niko nema pravo da sudi nečijim ličnim preferencijama i pasijama. Ali čak i s mojim stavovima u vezi rutine, verujem da ljudi ne moraju zapasti u nju uz malo dobre volje. Ili, što je mnogo važnije, čak i ako zapadnu - to NIJE kraj sveta.

Uvek mi je bilo čudno i smešno kad sam viđala ljude koji su kraj sebe imali dobre, verne, vredne, poštene, simpatične partnere; i odlazili iz veze jer im se ona svela na "ustajanje, posao, deca, večara, spavanje". Da li znaš koliko je retko u život naći osobu koja je zaista dobra, koja te ne vara, koja je trpeljiva i vredna i čak i lepuškasta? I koja želi biti s tobom, zauvek? I ti ćeš to prokockati zbog rutine? Zato što je zaljubljenost prošla (kao što uvek prođe)? Šta je bitnije u životu: balavački zanos, "leptirići u stomaku", groznica subotnje večeri - ili činjenica da pored sebe imaš osobu kojoj možeš u svemu verovati, koja te neće ostaviti ni kad te vidi u najgorem izdanju, koja zajedno s tobom gradi zajednicu i ulaže u budućnost?

Stavrno se trudim da svoj sud spram ljudi (a svesna sam da jako i mnogo sudim) dovedem u red, da se postidim, da prestanem biti tako ohola - ali, s druge strane, takav me tuđ stav uvek izvede iz takta. Pa ne čeka te Anđelina, i ti nisi Bred Pit. Ajde malo zdravog razuma i smanji doživljaj

 

[Araon]

Naravno, ti si u pravu.

Ljudi definitvno mogu obogatiti svoj život, ako imaju sredstva ili čak i volje (nekad je i volja dovoljna, ako su ljudi "pri zemlji" i ne izmišljaju besne gliste). Može se uneti nešto novo, otkriti nešto zanimljivo što će učiniti život lepšim i dražim. Ogromna otkrića koja će pomeriti svet - teško (ja verujem, nemoguće. Ja inače verujem da je čovek već sve bitno otkrio, i da sad samo nadograđuje). Rutina je velik problem većini ljudi, osim ako nisi kao ja, koja sam ko pašče, i ne volim ništa što iskače iz rutine Možda zato tako oštro sudim većini ljudi, ne znam, subjektivna sam. Vidim da meni nešto nije problem, pa se čudim kako je njima problem. Što je bezobrazan i arogantan pogled na svet i ljude, jer nismo svi isti, i niko nema pravo da sudi nečijim ličnim preferencijama i pasijama. Ali čak i s mojim stavovima u vezi rutine, verujem da ljudi ne moraju zapasti u nju uz malo dobre volje. Ili, što je mnogo važnije, čak i ako zapadnu - to NIJE kraj sveta.

Uvek mi je bilo čudno i smešno kad sam viđala ljude koji su kraj sebe imali dobre, verne, vredne, poštene, simpatične partnere; i odlazili iz veze jer im se ona svela na "ustajanje, posao, deca, večara, spavanje". Da li znaš koliko je retko u život naći osobu koja je zaista dobra, koja te ne vara, koja je trpeljiva i vredna i čak i lepuškasta? I koja želi biti s tobom, zauvek? I ti ćeš to prokockati zbog rutine? Zato što je zaljubljenost prošla (kao što uvek prođe)? Šta je bitnije u životu: balavački zanos, "leptirići u stomaku", groznica subotnje večeri - ili činjenica da pored sebe imaš osobu kojoj možeš u svemu verovati, koja te neće ostaviti ni kad te vidi u najgorem izdanju, koja zajedno s tobom gradi zajednicu i ulaže u budućnost?

Stavrno se trudim da svoj sud spram ljudi (a svesna sam da jako i mnogo sudim) dovedem u red, da se postidim, da prestanem biti tako ohola - ali, s druge strane, takav me tuđ stav uvek izvede iz takta. Pa ne čeka te Anđelina, i ti nisi Bred Pit. Ajde malo zdravog razuma i smanji doživljaj

Ali šta uopšte znači inovacije u smislu izbegavanje rutine? Promenićete lokal gde pijete piće? Ne razumem? Ok, posetiti neko mesto kada se ima vremena i sredstava, ali zapravo sve se svede na menjanje lokacije.

Ovo što sam boldovao je suština, zato se mnogi ljudi posle kaju ceo život jer su vukli neke poteze mislili ispašće pametni, tamo iza duge ih čeka ko zna šta...

 

[Susan Sto Helit]

Ali šta uopšte znači inovacije u smislu izbegavanje rutine? Promenićete lokal gde pijete piće? Ne razumem? Ok, posetiti neko mesto kada se ima vremena i sredstava, ali zapravo sve se svede na menjanje lokacije.

Ovo što sam boldovao je suština, zato se mnogi ljudi posle kaju ceo život jer su vukli neke poteze mislili ispašće pametni, tamo iza duge ih čeka ko zna šta...

Znaš kako, postoje situacije kad su ljudi toliko ograničeni da su već s 20 godina probali i uradili sve što će ih ikada više zanimati, ili veruju da su to uradili pa nemaju volje ništa novo da pokušaju. Naprimer - mada to nije idealan primer, jer se meni nije primio - ja sam imala već skoro trideset kad sam prvi put počela da idem da kampujem. Na kraju sam shvatila da mi se ne sviđa, ali sam bar POKUŠALA. Može zvučati glupavo, čuj, kampovanje?? Ali, to nije samo ideš negde i raširiš šator - to je cela filozofija od bliskosti s prirodom, jednostavnog načina života itd itd. Kako god. Neki ljudi otkriju religiju (standardnu ili bilo koju), znala sam ljude koji su bukvalno oživili svoj brak jer su se posvetili politici. Nove ideje, nove teme za razgovor itd.
S druge strane, ti jesi u pravu u velikoj meri. Te stvari koje sam navela su jako retke. Mislim da je najsigrniji način da se rutina ublaži ili čak i izbegne, u startu naći osobu s kojom deliš iste strasti. Naravno, to podrazumeva da uopšte imaš neke strasti izvan "kuća, poso, deca". I, ljudi greše kad misle da ako imaš s nekim zajednička interesovanja, to postane dosadno posle nekog vremena. NE postane. Tvoja interesovanja su tvoja interesovanja, i ti uvek imaš volje i želje o njima diskutovati, njih upražnjavati, šta god. Te gluposti da se suprotnosti privlače, to bi trebalo zakonom zabraniti da se prikazue mladim ljudima kao nešto poželjno, jer potoji vrlo mali broj suprotnosti koje se uklapaju (naprimer, ti si mazohista, pa se uklapaš sa sadistom). U najvećem broju slučajeva, što različitiji ljudi karakterom i interesovanjima, to veći problem.
Stvari koje povezuju ljude, u kojima su ljudi slični, ono što oboje vole - mislim da je to preduslov da se izbegne "kuća, poso, deca" rutina. Naravno, opet kažem, tu podrazumevam osobe koje IMAJU neka interesovanja, osim da sede s drugarima u bircuzu ili ogovaraju s komišinicama. Jer, to nisu interesovanja - to je dokolica. Dokolica vodi do dosade.

 

[Araon]

Znaš kako, postoje situacije kad su ljudi toliko ograničeni da su već s 20 godina probali i uradili sve što će ih ikada više zanimati, ili veruju da su to uradili pa nemaju volje ništa novo da pokušaju. Naprimer - mada to nije idealan primer, jer se meni nije primio - ja sam imala već skoro trideset kad sam prvi put počela da idem da kampujem. Na kraju sam shvatila da mi se ne sviđa, ali sam bar POKUŠALA. Može zvučati glupavo, čuj, kampovanje?? Ali, to nije samo ideš negde i raširiš šator - to je cela filozofija od bliskosti s prirodom, jednostavnog načina života itd itd. Kako god. Neki ljudi otkriju religiju (standardnu ili bilo koju), znala sam ljude koji su bukvalno oživili svoj brak jer su se posvetili politici. Nove ideje, nove teme za razgovor itd.
S druge strane, ti jesi u pravu u velikoj meri. Te stvari koje sam navela su jako retke. Mislim da je najsigrniji način da se rutina ublaži ili čak i izbegne, u startu naći osobu s kojom deliš iste strasti. Naravno, to podrazumeva da uopšte imaš neke strasti izvan "kuća, poso, deca". I, ljudi greše kad misle da ako imaš s nekim zajednička interesovanja, to postane dosadno posle nekog vremena. NE postane. Tvoja interesovanja su tvoja interesovanja, i ti uvek imaš volje i želje o njima diskutovati, njih upražnjavati, šta god. Te gluposti da se suprotnosti privlače, to bi trebalo zakonom zabraniti da se prikazue mladim ljudima kao nešto poželjno, jer potoji vrlo mali broj suprotnosti koje se uklapaju (naprimer, ti si mazohista, pa se uklapaš sa sadistom). U najvećem broju slučajeva, što različitiji ljudi karakterom i interesovanjima, to veći problem.
Stvari koje povezuju ljude, u kojima su ljudi slični, ono što oboje vole - mislim da je to preduslov da se izbegne "kuća, poso, deca" rutina. Naravno, opet kažem, tu podrazumevam osobe koje IMAJU neka interesovanja, osim da sede s drugarima u bircuzu ili ogovaraju s komišinicama. Jer, to nisu interesovanja - to je dokolica. Dokolica vodi do dosade.

Lično sam imao primer gde sam sa jednom devojkom obišao dosta nekih mesta, manjih gradova, većih, planina, vikend izleta itd. Posle tri godine ona je bila u fazonu eto rutina, malo da se promeni, ali kada smo seli da razgovaramo shvatio sam da to nisu uopšte neke racionalne i argumentovane stvari, tipa ne izlazim ono da se sredim i izađem u grad, to mi je malo besmisleno da pravim celu organizaciju da bih u gradu pio piće ili slikao kako se kucam i nazdravljam čašama sa nekim i izbacivao na instagram. Ili kao nemamo neko šire društvo koje bi napravili, kada sam krenuo da razlažem to došli smo do zaključka da nismo ni mogli da ga imamo jer ovaj sa ovim ne priča, onaj sa onim itd. Na kraju smo i raskinuli i završili svaki odnos, e onda je bilo kao pa daj da razgovaramo, daj ovo i ono.

Tu sam i zaključio da ljudi očekuju od života nerealne stvari, a da tek kad dođe do kraja upale opet vijuge i skapiraju šta su izgubili, a to je ono sve što si navela u jednom od odgovora, osobu kojoj veruješ, sa kojom ti je dobro, kojoj je stalo do tebe itd, iako da ponovim mi svakako nismo bili par koji nigde otišao nije, nije uradio ništa, što se kaže od streljane do ne znam ni ja čega obišli. Valjda ljudi kasno shvate da život nije film seks i grad.

 

[Antihejter]

Niko mi ništa tog tipa nije obećao!Nisam ni od koga ni tražila da me učini srećnom.Shvatila sam negde sa godinama ,da je život dar i da je na meni kako ću ga provesti.Ljudi se utapaju u svakakve nebuloze i robuju glupostima, ali to je stvar njihove volje i izbora. Čak i u okviru zvanom sistem u kome svi živimo, mnogo toga jeste do nas samih.Pa i to, da ostaje na svakome od nas, da pronađe svoju sreću!Svi žele više,veće i bolje,...dok samo retki shvataju da je to "paukova mreža", koja te sve više sabija i davi.Samo jednostavan čovek koji živi u što većem kontaktu sa prirodom,ili se bavi duhovnošću može biti srećan.Moderni ljudi su "out of range"!

To me sad podsetio na jednu zen priču:
"Pre prosvetljenja nosi vodu i ori njivu.
Posle prosvetljenja nosi vodu i ori njivu."