KO SAM JA? (Uvod u Znanje o Sebi.) dvadeset prvi dio

.
.
.
CENTAR - PROJEKCIJA - POZICIONIRANJE ... (JA - SVIJET - MOJE MJESTO POD SUNCEM)
.
.
.

Pretpostavljam da se mnogima, ako ne svima bar jednom desilo, da ste sjedili u kupeu parkiranog voza recimo (auta, autobusa ili...), dok je voz stajao na stanici. Ono što ste kroz prozor kupea jedino mogli vidjeti bila je slika drugog parkiranog voza uramljena ramom vašeg prozora. Slika je učvršćavala doživljaj statičnosti. Zaustavljeno kretanje, čekanje u stanici i dosada su vas naveli da u vašim mislima odlutate daleko 'izvan voza' a onda u kraju oka, u slici prozora kupea primijetite kretanje...To vas navede da osjetite da se vaš voz pokrenuo i da se pomijerate iz tačke u kojoj ste bili stacionirani. Međutim, ono što se dešavalo je da se onaj drugi voz, koji je ispunjavao okvir vašeg prozora, uistinu pomijerio dok je vaš voz još uvijek stajao u mjestu. Pošto u prozoru niste imali ništa drugo do sliku drugog voza niste imali koordinate u odnosu na koje bi ste mogli shvatiti vašu poziciju u odnosu na pokrenutu sliku u prozoru. Promjena slike vas je navela da pomislite da se vaša pozicija u prostoru mijenja, da se krećete...

Tako i bilo koja tačka na zamišljenoj liniji u prostoru...njena pozicija na toj liniji je iluzorna i jedino se može odrediti pozicioniranjem našeg centra u odnosu na koji tu tačku u projektovanom prostoru posmatramo. To takođe znači da i svoj Centar, Sebe, moramo postaviti u prostor da bi prostornost tačke mogli doživjeti uvjerljivom. Tek tada linija u prostoru dobija svoju beskonačnost jer onda njenu dužinu, beskonačnost, sagledavamo iz nje same, što nam ne dozvoljava da je sagledamo za ono što ona uistinu jeste; informacija projektovana u ravni našeg svjesnosnog kruga... To pozicioniranje Centra, tj. Sebe, u projekciji i jeste odlučujući faktor u uvjerljivosti doživljaja koji pokušavamo ostvariti projekcijom kroz razum. O tome sam mnogo puta govorio kada sam govorio o pozicioniranju našeg bića unutar razuma recimo, odakle se istina o Sebi, o istinskom Sebi i situaciji u kojoj se nalazimo, više ne može sagledati. Da bi smo vidjeli istinu o Sebi i situaciji svoj Centar, Sebe, moramo izvući iz razuma (iz projektovane ravni) i posmatrati ga, zajedno sa situacijom (sa ravni) kao projektovanu cjelinu...
.
.
.
Kao što smo u gornjem primjeru osjetili da se mi krećemo u prostoru a da to ustvari nije istina, tako se isto osjećamo i kada nas nešto iz naše sredine ugrožava te se prema tom nečemu (nekome) pokrećemo s ciljem samozaštite. Dakle, ne shvatajući da smo utonuli u projekciju, da smo naš Centar totalno pozicionirali u jednu zamišljenu tačku unutar projektovane ravni, mi stvaramo doživljaj baziran na zapažanju projektovanih informacija i na osnovu tog zapažanja stvaramo emociju koja je uzrok REAKCIJI. Iz ovog nastaju sukobi i patnja. Najjednostavniji način da riješimo problem u koji smo upali jeste povlačenjem Centra iz projekcije...postajući posmatrač bez emocija. To, naravno, zahtijeva Viši nivo Svjesnosti. Višti nivo Svjesnosti se postiže udaljavanjem Centra od projektovane ravni, dakle, povratkom istinskom Sebi, toj besprostornoj 'tački'. To nam omogućava meditacija.
.
.
.
.

 

[zxy]

Zaista ,nema objektivnog uvida dok se ne isključi sopstveni ego sa svim svojim emocijama,interesima i predrasudama.

 

[123loncar]

...nacrtna geometrija da razjasni prostor i stvori nekakvu uređenu sliku o njemu , uvela je oktant ( tri međusobno normalne ravni koje u preseku imaju zajedničku tačku - baznu tačku )...stvar se sagledava u tri projekcije na svaku sastavnu ravan...te projekcije su ustvari , dva pogleda sa strane i jedan odozgo .....problem je centar oktanta... u odnosu našta je on baziran ....gde se on nalazi ...oće reći , u čijem je on oktantu postavljen ( bukvalno : ako prvi oktan geometriski definiše prostor , šta definiše njega u odnosu našta je on definisan kao centar prostora )...ako je oktan koji definiše prostor u meni , onda sam ja centar kosmosa ; a ako je tamo , onda je tamo centar kosmosa ; ili nije tamo centar kosmosa ( prostora u kome ja egzistiram )....ili je onaj u pravu kad reče : vrh moga nosa je centar kosmosa...ap tad može svak reći vrh moga nosa je centar kosmosa...pa ako je tako u svakom je centar oktanta ; odnosno svačije ravni su osnova na kojoj se projektuje istina viđena sa dve strane i odozgo....

...postavlja se pitanje, dali tri pogleda mogu da vide celu istinu - ili tri slike ...naročito kad je svaka ravan subjektivno ogledalo svakog pojedinca...?...
...tehnika kaže da nacrtna u oktantu ne može sve da vidi na predmetima, ceo njegov oblik da sažme ,a ne može da sagleda ni unutrašnjost tog oblika - predmeta ...stoga tehnika uvodi pomoćne ravni od kojih su interesantne presečne ravni...i tako stvar se u tehnici secfka - ali tu je jedna kvaka ; oktant u kome se predmet secka i analizira je postavljen u centru znanja , umeća i mudrosti posmatrača koji predmet analizira... i tad zavisno od znanja i veština analitičara približavamo se istini o posmatranompredmetu ili pak udaljavamo....dakle, tu imamo na delu inžinjerski subjektivizam ....
...dakle , projektovanjem na bilo kojoj ravni , dosegnuti sebe sama , čovek se hvata sa subjektivizmom koga definišu karakterna svojstva i osobenosti....
...inžinjersko analiziranje predmeta , spoznavanje , podrazumeva njegovo mirovanje u prostoru a i razaranje...tako se uništi i izbaci predmet iz upotrebnog stroja , postane otpad zarad saznavanja mnogo toga o njemu samom...
...a duhovno analiziranje i razaranje sopstvenih svojstava - traži tihovanje....samovanje i dumanje...
... a to je ono poznato hamletovsko : idi u manastir Ofelijo !
...manastirsko tihovanje uvelo je jednu duhovnu ravan projektovanja , takozvanim pogledom na gore... pogled na gore, to je kao pogled ka tvorcu; jer teško je sebe sama ništavna iseckati tako na karakterne činioce i prebrojati te đavoljčiće i reći sam sebi : čisto sam zlo , koje ću uništiti....konačno , svaki čovek je unikatan i neponovljivo tvorčevo delo...dakle, taj pogled na gore traži spasenje i preobraženje....

...spasenje onog koji tihuje ogleda se u ovakvom pogledu na gore : tvorče svega postojećeg spasi mene velikog grešnika i mučenika; lako je oče spasiti dobra, teško je spasiti lošeg, grešnog , pokvarenog i zlog; kad spaseš dobrog , kao da nisi nikakvo dobro učinio - malo je to , gotovo ništavno delo da bi se veličalo ; ali kad spasiš od propasti samo zlo i učiniš ga dobrim , veliko si delo učinio i svoje ime pred nemoćnima visoko vazdigao - oprosti oče i spasi....
....i tako , pogledom na gore , doseže se iz tihovanja , životnog mirovanja, oprost , preobraženje i božanska svetost sa njim - jer je milost božija na spašenom....vaskrsli čovek !....


...ova religijska geometrijska pamet i njena delotvorna logika u tihovanju , veliki broj zločinaca je rehabilitovala i proglasila svecima ...ona dođe kao nekakav svetački inžinjering....


...u vremenima kad se znala nacrtna i kad je njena logika imala mesto samo u matematici i tehbici , kao jedna ljudska izmišljotina za podštapanje ; kad su projektovane slike o ovome i onome bile samo intelektualne štake za spoznavanje , a i kad se svaka spoznaja u svakom trenutku proveravala da opravda svoje postojanje - dakle , u tim vremenima etika je, služila za samo analizu i spoznaju sebe sama...
..etika je bila taj beskonačni prostor u koji su se stavljala ljudska delanja i sagledavala kroz etičke slike svojstva svakog ponaosob....pa onaj koji je hteo čovekom da se zove , svaku svoju nakanu pre realizacije je kroz etoičku sveru izanalizirao ; oće reći utvrđivao njenu ispravnost....a za tako nešto nije potrebno mirovanje , tihovanje - a posle milosrdni oprost...potrebna je ljudskost i nakana da se ona sačuva i životno ne unovčava - da se ne trguje s' njom...

...dakle , svak treba da ispred svega za cilj da ima , nepovredivost i neotuđivost sopstvene čovečnosti.... a kad se to unovči , posle se smišljaju raznorazne intelektualne štake da se opravda ubistvo čoveka u sebi i prodaja lične gospostvenosti ...