Kao prvo, mrzim prodavce koji će mi sesti za vrat čim im pređem prag, pratiti me u stopu i stalno me ispitivati Jel vam mogu kako pomoći? Osećam se ko da sam lopov, nisam debilna da ne umem pitati šta me zanima i zato se NIKAD ne vraćam na mesta gde su me tako dočekali.
Drugo, Srbi imaju taj čudan defekt u vezi majstora, gde se ponašaju kao da je to neko ko im je došao na mobu, pa ga moraju nahraniti i napojiti. Moja bivša svekrva je pravila hebene kolače majstorima. I svi se posle bune i besni su jer im se majstori ponašaju ko razmažena balavurdija a ne ko ljudi s kojima imate čist poslovni odnos i koji su došli da vam obave nešto NE iz čovekoljublja, već za pare. Kod mene se nijedan majstor nije zadržao duže nego mu je trebalo da posao obavi, ali ja majstore ne nudim kafom i kolačima. Mi nismo prijatelji. On prodaje uslugu koju ja kupujem i to je cela priča. Ne razumem kako toliko mnogo Srba ima problem da to shvati. I, upravo zato što ih se tretira ko razmaženu decu, oni se tako i ponašaju: započnu ti posao, pa kažu nešto ime treba da donesu, pa ih nema pet dana a ti bez wc šolje... Kad bi Srbi prestali tako da ih tretiraju, i oni bi se uzeli u pamet. Ali to bi moralno biti globalno, ne na nivou jednog sela.
Inače, da se vratim na prvo, nisam sigurna da je tvoj razlog propadanja biznisa ovde nedostatak tog američasnkog fazona da se kupcu non stop visi na glavi. Većina Srba koje sam srela mrze to. Imaš neki bolji argument? Izvinjavam se ako sam te pogrešno protumačila.
