- Poruka
- 394.250
Svaki put kada pročitam nešto od Šekspira setim se misterije oko njegovog autorstva.
Ovo je deo jednog veoma zanimljivo teksta autora Nebojše Bročića na pitanje :Ko je pisao Šekspira
Da li je Vil, sin švercera i rukavičara Džona Šekspira iz Stratforda na Ejvonu, sa svojim skromnim obrazovanjem i istim takvim poreklom mogao biti Vilijam Šekspir, najznačajniji pisac engleskog jezika, najveći dramatičar svih vremena, temelj i ponos britanske kulture, bard? Sigmund Frojd, Henri Džejms, Mark Tven, Helen Keler, Čarli Čaplin, ser Derek Džejkobi ili Orson Vels misle da nije. I sa hiljadama drugih teatrologa, reditelja, istoričara, glumaca, novinara i avanturista već 150 godina pokušavaju da pokažu zašto nije.
Ne samo da je sve veći broj istraživača počeo da pronalazi argumente protiv ideje da je Vil iz Stratforda Šekspir i da ih publikuje u impozantnom broju radova sve većeg i većeg stepena ozbiljnosti i utemeljenosti, nego se do novih otkrića došlo i zahvaljujući naglom razvoju posebne naučne discipline – stilometrije, statističke analize varijacija u literarnom stilu autora
Prvo takvo istraživanje sproveo je temeljno dr Tomas Mendenhal početkom dvadesetog veka.
Prerbrojao je i sortirao po dužini više od milion reči, koliko ih je ostalo iza Šekspira i Marloua i našao potpuno poklapanje. Između stila Vilijama Šekspira, suvlasnika i epizodnog glumca u Družini lorda Komornika i stila njegovog ljutog rivala iz konkurentske Admiralove družine Kristofera Marloua nije bilo nikakve razlike.
Međutim, istraživači i teatrolozi su sačuvali izvesnu skepsu prema preciznosti ovakvog metoda generalno, odnosno pokazalo se da u pojedinim kontrolnim uzorcima nije dao sasvim tačne rezultate.
Čekalo se da eksperti sa Univerziteta Pen razviju znatno precizniji softver, koji u analizu uključuje neuporedivo više parametara i kriterijuma, da bo 2016. godine došli na prag velikog otkrića.
U novom izdanju Šekspirovih sabranih dela, koje je 2016. objavio Oxford University Press, Šekspir i Marlou su u sva tri dela Henrija VI potpisani kao koautori, što predstavlja gotovo revolucionarnu promenu u šekspirologiji. Nakon više stilometrijskih istraživanja i drugih teatroloških analiza koje je izvršio tim od sedamnaest naučnika iz različitih oblasti, došlo se do dovoljno dokaza da ne samo da je saradnja Šekspira i Marloua na Henriju VI postojala, već i da je bila takvog obima da su ih urednici izdanja potpisali kao koautore.
Iznenađenjima tu, međutim, nije bio kraj. Istim metodama došlo se do zaključka da još šesnaest drama iz Šekspirovog opusa nastalo u saradnji sa još jednim ili čak više pisaca. Na toj dugoj listi, osim Marloua, našli su se i dramatičari Midlton, Pil, Neš, Kid, Džonson, Flečer, nekoliko pesnika, jedan nepoznati autor, kao i avanturista, pesnik i gusar nežnog srca – ser Volter Rali. Ovaj potonji i grupa aristokrata iz njegovog okruženja su od posebnog značaja za nastavak ove misterije.
Ovo istraživanje se nije bavilo ličnošću Vilijama Šekspira iz Stratforda i pitanjem da li je baš on autor navedenih drama, već je samo konstatovalo da je u njihovom nastanku učestvovalo više autora, što je svakako osnažilo pozicije antistratfordijanaca.
Kao moguci Šekspiri iskristalisali su se Kristofer Marlou, Frensis Bejkon, aristokrate Okfsord, Ratlend i njegova supruga Elizabet Sidni, Darbi i ledi Meri Pembrok.
Neki su išli dotle da sumnjaju da se iza Šekspirovih dela u poslednjoj fazi – Periklu, Zimskoj bajci i Buri krije ženska spisateljska ruku, tako da se počelo u tom smislu govoriti i o Elizabet Sidni Ratlend, Meri Pembrok, a ponekad i o samoj kraljici Elizabeti.
Na pitanje, ako Vil nije bio Šekspir, koji od mnogobrojnih osumnjičenih kandidata bi to mogao biti? Odgovor nije sasvim originalan, ali jeste iznenađujući. Takvo rešenje ove misterije već su ponudili američki advokat Vilbur Cigler u svojoj knjizi iz 1895. godine i, sasvim nesvesno, Agata Kristi u svom Ubistvu u Orijent ekspresu. Stvar je jednostavna, ako više osumnjičenih ima motiv, sredstva i priliku za zločin, a niko od njih nema pouzdan alibi, onda je potpuno razumno pretpostaviti da su svi oni i počinioci.
Sasvim je lako, u svetlu ovih dokaza i duha tog vremena, zamisliti grupu prijatelja i istomišljenika – aristokrata i pesnika, lorda Oksforda, Rodžera Manersa, Elizabet Sidni i Kristofera Marloua, koji pod vođstvom Meri Pembrok i ser Voltera Ralija, svako iz svojih motiva, umetničkih, političkih, ličnih, svako za sebe a nekada i u međusobnoj saradnji, pišu i prikriveni iza imena sposobnog pozorišnog preduzetnika i epizodnog glumca iz Startforda na Ajvonu, svetu donesu tu 884.421 reč u trideset devet komada, četiri poeme i sto pedest četiri soneta, kojima se u dubini prepoznavanja drame ljudskog života ni do današnjih dana, osim Čehova, niko nije primakao.
Kako ni jedna dobra detektivska priča ne može bez nekih otkrića i dokaza koji se pojavljuju u pismima, za kraj evo i dva takva:
Kada se Rali jednom prilikom u političkim spletkama nešto preigrao, pa bio osuđen na smrt, njegova prijateljica Meri Pembrok je organizovala da se za kralja Džejmsa, ne bi li ga odobrovoljila, na dvoru izvede Šekspirov komad Kako vam drago. Tom prilikom je svom sinu Vilijamu poslala pismo u kome, pored drugih stvari, stoji i posve neobičan komentar: "We have this man Shakespeare with us". Ne pisca, ne pesnika ili autora, nego samo čoveka.
Neku godinu ranije, Volter Rali se u pismu upućenom ledi Pembrok sa nekog od svojih putovanja, raspituje o prilikama na dvoru, njenoj porodici, događajima u Engleskoj, da bi je na kraju, gotovo usput, pitao i kako stoje stvari sa njihovom malom književnom zaverom.
A ako se pitate šta je bilo sa Vilom, on je nekoliko dana po smrti bračnog para Ratlend 1612. godine, od upravnika njihovog imanja primio nepoznatu svotu novca, promptno napustio London i pisanje naručenog komada o Henriju VIII prepustivši ga Džonu Flečeru, vratio se u Stratford, do kraja života prekinuo kontakte sa pozorištem, uspešno trgovao i još uspešnije se sudio se komšijama oko nevraćenih zajmova. Na dan kada je umro 1616, muž njegove ćerke Suzan, stratfordski lekar Džon Hol u svoj dnevnik je zapisao: "Moj tast je umro u utorak."
Ovo je deo jednog veoma zanimljivo teksta autora Nebojše Bročića na pitanje :Ko je pisao Šekspira
Da li je Vil, sin švercera i rukavičara Džona Šekspira iz Stratforda na Ejvonu, sa svojim skromnim obrazovanjem i istim takvim poreklom mogao biti Vilijam Šekspir, najznačajniji pisac engleskog jezika, najveći dramatičar svih vremena, temelj i ponos britanske kulture, bard? Sigmund Frojd, Henri Džejms, Mark Tven, Helen Keler, Čarli Čaplin, ser Derek Džejkobi ili Orson Vels misle da nije. I sa hiljadama drugih teatrologa, reditelja, istoričara, glumaca, novinara i avanturista već 150 godina pokušavaju da pokažu zašto nije.
Ne samo da je sve veći broj istraživača počeo da pronalazi argumente protiv ideje da je Vil iz Stratforda Šekspir i da ih publikuje u impozantnom broju radova sve većeg i većeg stepena ozbiljnosti i utemeljenosti, nego se do novih otkrića došlo i zahvaljujući naglom razvoju posebne naučne discipline – stilometrije, statističke analize varijacija u literarnom stilu autora
Prvo takvo istraživanje sproveo je temeljno dr Tomas Mendenhal početkom dvadesetog veka.
Prerbrojao je i sortirao po dužini više od milion reči, koliko ih je ostalo iza Šekspira i Marloua i našao potpuno poklapanje. Između stila Vilijama Šekspira, suvlasnika i epizodnog glumca u Družini lorda Komornika i stila njegovog ljutog rivala iz konkurentske Admiralove družine Kristofera Marloua nije bilo nikakve razlike.
Međutim, istraživači i teatrolozi su sačuvali izvesnu skepsu prema preciznosti ovakvog metoda generalno, odnosno pokazalo se da u pojedinim kontrolnim uzorcima nije dao sasvim tačne rezultate.
Čekalo se da eksperti sa Univerziteta Pen razviju znatno precizniji softver, koji u analizu uključuje neuporedivo više parametara i kriterijuma, da bo 2016. godine došli na prag velikog otkrića.
U novom izdanju Šekspirovih sabranih dela, koje je 2016. objavio Oxford University Press, Šekspir i Marlou su u sva tri dela Henrija VI potpisani kao koautori, što predstavlja gotovo revolucionarnu promenu u šekspirologiji. Nakon više stilometrijskih istraživanja i drugih teatroloških analiza koje je izvršio tim od sedamnaest naučnika iz različitih oblasti, došlo se do dovoljno dokaza da ne samo da je saradnja Šekspira i Marloua na Henriju VI postojala, već i da je bila takvog obima da su ih urednici izdanja potpisali kao koautore.
Iznenađenjima tu, međutim, nije bio kraj. Istim metodama došlo se do zaključka da još šesnaest drama iz Šekspirovog opusa nastalo u saradnji sa još jednim ili čak više pisaca. Na toj dugoj listi, osim Marloua, našli su se i dramatičari Midlton, Pil, Neš, Kid, Džonson, Flečer, nekoliko pesnika, jedan nepoznati autor, kao i avanturista, pesnik i gusar nežnog srca – ser Volter Rali. Ovaj potonji i grupa aristokrata iz njegovog okruženja su od posebnog značaja za nastavak ove misterije.
Ovo istraživanje se nije bavilo ličnošću Vilijama Šekspira iz Stratforda i pitanjem da li je baš on autor navedenih drama, već je samo konstatovalo da je u njihovom nastanku učestvovalo više autora, što je svakako osnažilo pozicije antistratfordijanaca.
Kao moguci Šekspiri iskristalisali su se Kristofer Marlou, Frensis Bejkon, aristokrate Okfsord, Ratlend i njegova supruga Elizabet Sidni, Darbi i ledi Meri Pembrok.
Neki su išli dotle da sumnjaju da se iza Šekspirovih dela u poslednjoj fazi – Periklu, Zimskoj bajci i Buri krije ženska spisateljska ruku, tako da se počelo u tom smislu govoriti i o Elizabet Sidni Ratlend, Meri Pembrok, a ponekad i o samoj kraljici Elizabeti.
Na pitanje, ako Vil nije bio Šekspir, koji od mnogobrojnih osumnjičenih kandidata bi to mogao biti? Odgovor nije sasvim originalan, ali jeste iznenađujući. Takvo rešenje ove misterije već su ponudili američki advokat Vilbur Cigler u svojoj knjizi iz 1895. godine i, sasvim nesvesno, Agata Kristi u svom Ubistvu u Orijent ekspresu. Stvar je jednostavna, ako više osumnjičenih ima motiv, sredstva i priliku za zločin, a niko od njih nema pouzdan alibi, onda je potpuno razumno pretpostaviti da su svi oni i počinioci.
Sasvim je lako, u svetlu ovih dokaza i duha tog vremena, zamisliti grupu prijatelja i istomišljenika – aristokrata i pesnika, lorda Oksforda, Rodžera Manersa, Elizabet Sidni i Kristofera Marloua, koji pod vođstvom Meri Pembrok i ser Voltera Ralija, svako iz svojih motiva, umetničkih, političkih, ličnih, svako za sebe a nekada i u međusobnoj saradnji, pišu i prikriveni iza imena sposobnog pozorišnog preduzetnika i epizodnog glumca iz Startforda na Ajvonu, svetu donesu tu 884.421 reč u trideset devet komada, četiri poeme i sto pedest četiri soneta, kojima se u dubini prepoznavanja drame ljudskog života ni do današnjih dana, osim Čehova, niko nije primakao.
Kako ni jedna dobra detektivska priča ne može bez nekih otkrića i dokaza koji se pojavljuju u pismima, za kraj evo i dva takva:
Kada se Rali jednom prilikom u političkim spletkama nešto preigrao, pa bio osuđen na smrt, njegova prijateljica Meri Pembrok je organizovala da se za kralja Džejmsa, ne bi li ga odobrovoljila, na dvoru izvede Šekspirov komad Kako vam drago. Tom prilikom je svom sinu Vilijamu poslala pismo u kome, pored drugih stvari, stoji i posve neobičan komentar: "We have this man Shakespeare with us". Ne pisca, ne pesnika ili autora, nego samo čoveka.
Neku godinu ranije, Volter Rali se u pismu upućenom ledi Pembrok sa nekog od svojih putovanja, raspituje o prilikama na dvoru, njenoj porodici, događajima u Engleskoj, da bi je na kraju, gotovo usput, pitao i kako stoje stvari sa njihovom malom književnom zaverom.
A ako se pitate šta je bilo sa Vilom, on je nekoliko dana po smrti bračnog para Ratlend 1612. godine, od upravnika njihovog imanja primio nepoznatu svotu novca, promptno napustio London i pisanje naručenog komada o Henriju VIII prepustivši ga Džonu Flečeru, vratio se u Stratford, do kraja života prekinuo kontakte sa pozorištem, uspešno trgovao i još uspešnije se sudio se komšijama oko nevraćenih zajmova. Na dan kada je umro 1616, muž njegove ćerke Suzan, stratfordski lekar Džon Hol u svoj dnevnik je zapisao: "Moj tast je umro u utorak."
