Ko je Ante Topić MIMARA

[Poli46]

U biografiji Vesne Kusin, navode se dve verzije porekla ovog kontroverznog kolekcionara i trgovca umetninama. Po jednoj verziji, Ante Topić Mimara rođen je 7. aprila 1898. godine u siromašnoj seljačkoj porodici, u Dalmaciji.Koristio je ime Matutin (Matin sin) da bi se razlikovao od ostalih postojećih Ante Topića u selu. U jednom periodu usvojio je ime Mimara. Služio je u austrijskoj
vojsci tokom I svetskog rata. Tada je bio i ranjen i odveden kao zatvorenik u Rim gde je postao učenik i asistent italijanskog portretiste Antonija Mančinija.

Druga verzija kaže da je Ante Topić Mimara, zapravo, Mirko Maratović, rođen 16. marta 1897. u Splitu.
Tokom 20-ih godina radio je pod imenom izvesnog grofa, kada je organizovao krađu jedinstvenog diptiha
od slonovače iz Zagrebačke katedrale. Diptih je 1928. godine prodat muzeju u Klivlendu i vraćen 1936.
godine. Po ovoj drugoj pretpostavci, Maratović je preuzeo identitet pravog Ante Topića, nakon što je pravi
Topić umro u vojnoj bolnici u Rimu, otkupivši njegova dokumenta. Maratović je onda imenu dodao i
nadimak Mimara (MI-rko MARA-tović).

 

[buudala]

мени је деда причао да су тај Мимара и тито заједно ваљали крадене уметнине

 

[Poli46]

Mimara je došao u SFRJ tek posle smene Rankovića, da bi kasnije dobio i odlikovanje
od Tita. Interesantno je da je tek posle Titove smrti Mimara 1983. prvi put izložio dela iz
svoje zbirke na Pantovčaku u Zagrebu. To su u stvari uglavnom bili falsifikati i ja sam tada
to javno isticao, pa su počeli da me napadaju, a zatim se i jedan ugledni italijanski profesor
složio nazvavši tu izložbu “brdom prevara i laži” - zaključuje Kusovac.
Prodavao je neku slonovaču Metropoliten muzeju za 600.000 dolara za koju su kasnije
utvrdili da je falsifikat - navodi Kusovac, a Mimara je nakon ovog posla kupio dvorac kod
Salcburga.

Raspeće od slonovače, navodno iz 12. veka, koje je Mimara prodao Metropolitenu

Mimara je odneo u sabirni centar 13 knjiga o navodnim umetničkim predmetima odnetim
iz Jugoslavije za vreme Drugog svetskog rata. U tom sabirnom centru on je preko mlade kustoskinje Viltrud Mersman došao do podataka o delima koja se nalaze u depou i na
osnovu tih podataka je tvrdio da potiču iz Jugoslavije. Iako nije mogao da dobije prvoklasna
remek-dela, nakon dva meseca 166 umetnina krenulo je ka Jugoslaviji, a nekoliko godina
kasnije Viltrud Mersman se i udala za Mimaru.

 

[Poli46]

мени је деда причао да су тај Мимара и тито заједно ваљали крадене уметнине

Tako je..obojica su imali lažni identitet.Vidiš da je dobio i odlikovanje

 

[buudala]

Tako je..obojica su imali lažni identitet.Vidiš da je dobio i odlikovanje

разбојници и сецикесе, хохштаплерај

 

[Poli46]

Italijanske vlasti traže zaplenu osam dela italijanskih majstora iz Narodnog muzeja u Beogradu
jer su, navodno, otete i nelegalno se nalaze u Srbiji. "Zna se finansijsko poreklo tih slika, tako
da ovo što sad Italijani traže, to je nemoralno. Slike nisu ukradene", tvrdi Nikola Kusovac.

Tintoreto Jakopo Robusti, Bogorodica sa detetom i ktitorom, XVI vek

Sporne slike su “Portret kraljice Kristine od Danske” (Ticijan), “Bogorodica sa detetom i ktitorom” (Tintoreto), “Bogorodica i dete na tronu” i “Bogorodica sa detetom, sveci, blagovesti, raspeće” (Spineli), “Sv. Sebastijan” i “Sv. Roko” (Karpačo), “Bogorodica sa detetom” i “Poklonstvo detetu
sa anđelima i svecima” (Venecijano), koja se nalaze u Narodnom muzeju u Beogradu i koja
su tu dospela kao deo odštete posle Drugog svetskog rata.

 

[Poli46]

Kakav će odgovor dati naše vlasti, još uvek nije poznato.
- Jugoslavija je te slike i dobila na ime obeštećenja i nije mogla dobiti pokradene slike
nego zaplenjena dela od Geringa, a te slike su podeljene zemljama koje su stradale
u ratu. Da su Italijani imali razloga za takvu reakciju, mogli su to da urade kad je izložba
sa tim slikama gostovala u Italiji, a to je bio projekat međudržavne saradnje na najvišem
nivou - navodi Kusovac, dugogodišnji kustos Narodnog muzeja.

Vitore Karpačo, Sv. hodočasnik i Sv. Sebastijan

Poreklo slika je poznato tako što se zna da ih je Herman Gering 1941. legalno kupio u Italiji
od porodice Kontini Bonakosi, a kasnije su saveznici zaplenili ta dela i ona su se našla u
Sabirnom centru koji su kontrolisali Amerikanci u Minhenu, zajedno sa ostalim zaplenjenim umetničkim blagom koje su nacisti opljačkali.

 

[Poli46]

Problem je nastao kada je neko iz vlasti Jugoslavije ovlastio Antu Topića Mimaru,
kontroverznog kolekcionara, trgovca umetninama i falsifikatora, da zastupa interese
naše države u prosesu reparacije.
- On je posle rata formirao komisiju koja traži obeštećenje zbog bombardovanja Srbije,
kada su, između ostalog, i mnogi naši umetnički predmeti uništeni, ne opljačkani, već
zauvek uništeni u bombardovanju. Mimara je angažovan od naših organa da sastavi
spisak koliko toga je uništeno i on je, pošto je bio hohštapler i falsifikator, to iskoristio
za svoje mešetarenje - objašnjava Kusovac.

Paolo Venecijano, Bogorodica sa detetom na prestolu, 1324.

Slike su u Jugoslaviji podeljene po ključu prema kojem je Srbiji pripao veći deo jer je najviše postradala u ratu, dok je manji deo završio u Štrosmajerovoj galeriji u Zagrebu i Nacionalnoj
galeriji u Ljubljani, i to su slike za koje se pouzdano utvrdilo da su kupljene - navodi Kusovac.

 

[Poli46]

Šta je Mimara uradio sa ostalim delima, nije poznato, pretpostavlja se da ih je prodao.

- Mimara jedno vreme nije smeo da dođe u Jugoslaviju, on sam je pisao da je Udba
planirala atentat na njega, ali je to u stvari bilo zbog krađe jer je on uspeo da izvuče za
sebe dobre umetničke predmete, slike, ikone... - priča naš poznati kustos i navodi jedan
od primera Mimarine prevare.

Muzej Mimara u Zagrebu, otvoren 1987, nazivaju "Zagrebačkim Luvrom"

Mimara je tokom 20-ih i 30-ih godina dosta putovao po Evropi, iako je Nemačka ostala
njegova glavna rezidencija. Najviše vremena provodio je u Berlinu i Minhenu gde je bio
aktivan i kao slikar i kao restaurator. Tvrdio je da je sreo Hitlera 1927. godine i taj susret
mu je, navodno, obezbedio kasniju firerovu zaštitu. I zbilja, Mimara je počeo sakupljati
umetnička dela krajem 30-ih godina, koja se, nakon skorašnjih ispitivanja, dovode upravo
u vezu sa vremenom osvita rata i hiljadama vrednih dela jevrejskih porodica prodatih u
bescenje u tom periodu. Isticao je svoje prijateljstvo sa Hermanom Geringom, čiji je i
umetnički savetnik bio. Tvrdio je da mu je čak Gering naručio da naslika Hitlerov
portret 1943. godine. Međutim, njegovo ime se ne spominje u tadašnjim nacističkim
dokumentima.
Tokom rata boravio je u Berlinu, gde je imao i studio, a kolekciju koju je sakupio u tom
periodu čuvao je na različitim mestima.
Izvor Blic rs

 

[Ganfajter]

on je tetka eve ras

 

[Black_star]

Mimara izgleda bio `lake umetnicke ruke`.

 

[zlatko01]

разбојници и сецикесе, хохштаплерај

vrhunski hohštapleri

 

[Sensei]

Ali je neosporno da nije krao samo za sebe. Mnogo je toga doneo u Jugoslaviju i stavio svima nama na raspolaganje. Bez njega ne bi imali skoro ništa što nam je pokradeno, a pogotovo ono što je on oteo i dao nama, narodu, ne sebi.

 

[Poli46]

Ali je neosporno da nije krao samo za sebe. Mnogo je toga doneo u Jugoslaviju i stavio svima nama na raspolaganje. Bez njega ne bi imali skoro ništa što nam je pokradeno, a pogotovo ono što je on oteo i dao nama, narodu, ne sebi.

Lepo sročeno i rečeno

 

[Sensei]

On se našao vrlo brzo na licu mesta gde su saveznici (amerikanci) našli ogromne zalihe pokredenih umetnina. Kako amerikanci nisu imali svoje eksperte pri ruci, a Mimara je sve znao, uspeo je da ih ubedi da su mnoge umetnine naše bazirano na nekim vrlo "slobodoumnim" dokazima... Ima ona izreka: "lako je njemu kad zna". Tačno je znao šta je mogao i kako da uzme.

 

[Poli46]

On se našao vrlo brzo na licu mesta gde su saveznici (amerikanci) našli ogromne zalihe pokredenih umetnina. Kako amerikanci nisu imali svoje eksperte pri ruci, a Mimara je sve znao, uspeo je da ih ubedi da su mnoge umetnine naše bazirano na nekim vrlo "slobodoumnim" dokazima... Ima ona izreka: "lako je njemu kad zna". Tačno je znao šta je mogao i kako da uzme.

To se zove snalažljivost.Trebalo je da ima svoje pipke svuda..a imao je i znao to da
dobro i pametno iskoristi

 

[Poli46]

Akreditovan 1946. godine kao umetnički savetnik jugoslovenske vojne misije (iako u Beogradu
niko nije znao ko ga je postavio na to mesto), Mimara postaje odgovoran za povratak umetničkog blaga u zemlju. Sa takvom akreditacijom i diplomatskim pasošem Mimara je lako i često putovao
po Evropi - najviše po Švajcarskoj, Francuskoj, Austriji, Holandiji, pojavljujući se u sjajnoj uniformi (iako nije posedovao nikakav čin u jugoslovenskoj armiji). U toj poziciji Mimara se pojavljuje
kao predstavnik jugoslovenske vlade u Minhenu, u Centralnom birou za vraćanje ukradenog umetničkog blaga...

Nikad izlagana dela Pabla Picassa u Muzeju Mimara

Posle predaje dela, američka vlada je ubrzo ustanovila grešku i otpočela potragu za Mimarom.
U isto vreme i jugoslovenska vlada traži Mimaru, koji je učestvovao u preuzimanju srebra,
platine i cinka od Nemaca, uzetih za vreme II svetskog rata iz Jugoslavije. Zapravo, tadašnji
pravni savetnik jugoslovenskog Ministarstva inostranih poslova Milan Bartoš 1951. godine
sumira istragu u dokumentu nazvanom "Slučaj Mate Topića". Onda su se javili i pravi vlasnici
i počeli ispitivati sudbinu otetih dela, prvenstveno francuska i italijanska vlada. Međutim,
Stejt department, zapravo, nije ni znao tačnu sudbinu nestalih dela, niti da li su ona uopšte
stigla do Jugoslavije. Pokušavajući da lociraju dela, službenicima američke ambasade u
Beogradu naloženo je da nezvanično obilaze Narodni muzej, pokušavajući da identifikuju
neka umetnička dela. Ali to je sve bilo bez uspeha.

 

[Poli46]

Nastojeći da zataška skandal, američka vlada odlučuje da ne obavesti vlade Francuske i Italije
o svojim nalazima, što omogućuje Mimari da nastavi karijeru kolekcionara, trgovca i prevaranta
i tokom 40-ih i 50-ih godina. Putujući do Urugvaja, Maroka i Nemačke, Mimara prodaje čak
veoma vredna dela i velikim američkim muzejima.

Muzej Mimara u Zagrebu

Iako gđa Topić-Mersman (97), koja je predavala na Univerzitetu u Salcburgu i posvetila svoju karijeru srednjovekovnoj umetnosti, odbija mogućnost bilo kakvog oblika ilegalnih postupaka
pri nabavci i utvrđivanju porekla dela i iako direktor Muzeja "Mimara" u Zagrebu, Tugomir
Lukšić izražava nevericu pri pominjanju krivotvorenja, sumnje izgledaju više nego opravdane.

 

[Poli46]

Od kada je Muzej "Mimara", taj "zagrebački Luvr", otvoren 1987. godine, zvaničnici muzeja
su tvrdili da je ta kolekcija od nekih 3.600 predmeta vredna oko milijardu dolara. Istoričari
umetnosti i eksperti su, sa druge strane, od početka ignorisali ovu kolekciju, navodno,
sačinjenu od dela Mikelanđela, Botičelija, Velaskeza, tretirajući je kao lažnu i suštinski drugorazrednu.

Nakon ugovora sa Hrvatskom 1973. godine Mimara je za ovu kolekciju dobio godišnja primanja u iznosu od 100.000 dolara, kao i kuću u Zagrebu i na primorju, a posle njegove smrti 1986. godine, Viltrud Topić Mersman nasledila je godišnja primanja od 50.000 dolara.
Izvor Blic rs