Književnost i alkohol

[Baudrillard]

KNJIŽEVNOST I ALKOHOL

Istorija književnosti je beskrajna točionica

Još od najstarijih zapisanih vremena podrazumeva se da alkohol podstiče izmeštanje bića i jezika u više predele, iz kojih se bolje vide istina i smisao života i sveta

Kada bi se danas organizovala anketa među tzv. običnim građanima, sa molbom da navedu nekoliko karakteristika koje na prvu pomisao povezuju sa piscima i umetnicima, alkoholizam bi bez ikakve sumnje vodio mrtvu trku za vrh tabele sa siromaštvom, ugledom i priznanjem koji dolaze tek posle smrti – piše na početku eseja Ludilo u boci Marjana Čakarevića, koji je sa Milanom Đorđevićem priređivač trobroja čačanskog časopisa “Gradac” posvećenog temi Književnost i alkohol.

Na 330 strana velikog formata dat je izbor tekstova stranih i domaćih pisaca o fenomenu odnosa književnosti i alkohola, što ovo najnovije izdanje “Gradca” čini antologijom. Podeljena je u dva dela, na onaj, grubo rečeno, teoretski i ispovedni deo sa esejima, svedočanstvima i biografskim napisima o piscima, njihovoj književnosti i piću, i na deo sa izabranim književnim poetskim i proznim tekstovima o piću. Među autorima su Džek London, Svetislav Basara, Tin Ujević, Mirko Kovač, Rolan Bart, Homer, Džordž Bajron, Šarl Bodler, Gustav Krklec, Ljubomir Simović, Li Taj Po, Rable, Kolridž, Herman Melvil, Čarls Dikens, Lav Tolstoj, Rade Drainac, Dilan Tomas, Henri Miler, Rejmond Karver, Sergej Dovlatov, Vladan Matijević, Slobodan Marković (imena autora su birana nasumice, po redosledu iz sadržaja).

Još od najstarijih zapisanih vremena, podseća Marjan Čakarević dalje u uvodu, svako slavlje i dobro raspoloženje podrazumevaju “alkoholom podsticano izmeštanje bića i jezika u više predele, iz kojih se bolje vide istina i smisao života i sveta”. Zlatno doba evropskog pijančenja i ludovanja bila je epoha između dva svetska rata, dok bi se za zemlje Istočnog bloka to moglo reći u vreme Hladnog rata u drugoj polovini 20. veka. Čakarević objašnjava da je u ovom drugom slučaju alkoholizam bio prećutno dozvoljeno polje za artikulaciju subverzivnih ideja, ali je značio i posebnu stilsku formaciju – boemsku umetnost. Inače, u vremenu sovjetskog komunizma malo pisaca je ostavilo umetničkog traga o alkoholizmu i piću, a izdvaja se Venedikt Jerofejev.

Isto to, može se reći i za stanje u ovdašnjim krajevima: izuzetak su Jakov Grobarov, koji je nekoliko naslova posvetio alkoholnim avanturama, i Milisav Krsmanović. Pisane tragove o ovoj temi, napominje Čakarević, treba tražiti na rubovima opusa, u manje poznatim pesmama, takoreći sporednim tekstovima. To znači da su, uz Grobarova i Krsmanovića, i ostali iz slavne pijane galerije jugoslovenskih pesnika i pisaca, poput Aleksandra Sekulića, Ambra Maroševića, Slobodana Stojadinovića Čude i drugih, razdvajali svoju književnost od kafanske književne mitologije. Zato, napominje Čakarević, u ovom izboru nema Vojislava Despotova i Vujice Rešina Tucića – jedna od namera je upravo “da skine manje-više nezasluženi veo alkoholnih isparenja sa nekih uzbudljivih opusa i pozove na njihovo novo čitanje”.

Pomenimo neke za koje se to ne bi moglo reći. Psihijatar Albert Rotenberg, u eseju Muza u boci, navodi da “postoji relativno velika izvesnost da su alkoholu bili skloni sledeći veliki pisci: Džejms Ejdži, Šarl Bodler, Luiza Bogan, Džon Čiver, Stiven Krejn, Teodor Drajzer, Vilijam Fokner, F. Skot Ficdžerald, Lilijan Helman, Ernest Hemingvej, Viktor Igo, Semjuel Džonson, Ring Lardner, Sinkler Luis, Džek London, Robert Louel, Malkolm Lauri, Džon O’Hara, Judžin O’Nil, Edgar Alan Po, Vilijam Sidni Porter (O. Henri), Edvin Arlington Robinson, Džon Stajnbek, Dilan Tomas, Tenesi Vilijams i Tomas Vulf”. Rotenberg opisuje da je Fokner jedne avgustovske noći 1937. godine “bio toliko pijan da je pao na parnu cev u kupatilu i ozbiljno opekao leđa. Ležao je tako s licem na podu, samo u gaćama, potpuno neosetljiv na ledeni novembarski vetar, koji je duvao kroz otvoreni prozor, sve dok ga zabrinuti prijatelji nisu tu našli.” Imao je opekotine trećeg stepena.

Mirko Kovač u eseju Vino i mlijeko priča kako je “Matoš tvrdio da talenti niču u krajevima bogatim vinovom lozom”, a da je Tin Ujević maštao o malim fontanama vina, o vinoskocima. Navodi da najviše mesto među pijancima zauzima Malkolm Lauri, autor romana Ispod vulkana, po kome je “stajati pijan uz šank, najljepši prizor čovjekova postojanja”. Mirko Kovač smatra da je “cijela povijest književnosti jedna beskrajna točionica” i navodi da je Artur Rembo propovedao “pijančenja kao stimulans za ulazak u mistično, u dijalog sa sjenama. Od pića je načinio filozofiju i vlastitu poetiku.” Tin Ujević je rekao: “Pijem da bi mi se ljudi divili.” Bodler je govorio da može čuti govor vina jer ono zbori dušom, podseća Kovač, i dodaje da je mađarski pisac i filozof Bela Hamvaš knjigom Filozofija vina zapravo napisao pesmu nad pesmama o vinu.

Na kraju eseja Mirko Kovač je progovorio i o sebi: “Najradije pijem crno vino, gušta mi “blatina” iz podruma porodice Buntić, iz mostarskog vinogorja. “I Krleža je rado pio ‘blatinu’, ali s mjerom. Jednom smo, negdje sredinom sedamdesetih, Danilo Kiš, Predrag Matvejević i ja bili s njim na ručku u Šumskom dvoru u Zagrebu. Kako nam je bio domaćin, naručio je ‘blatinu’, unatoč Kišovu inzistiranju da pijemo neko slovenačko vino. ‘Kaj ti znaš o vinima, pijanico’, rekao je na onaj svoj simpatično osorni način, zapravo vrlo nježno, jer mu je Kiš bio posebice drag. S Kišom sam prijateljevao nekih trideset godina, ali on nije bio pijanica. Istina, znao se itekako naroljati, bez uživanja u piću. Pio je samo u društvu, štimunga radi, ‘tek da bi se neprilagodljiv prilagodio’, kako je znao reći. Pokatkad je pravio skandale, ali je uglavnom bio veseo; pjevao je, svirao gitaru, udvarao se ženama i šarmirao. Moj drugi bliski prijatelj Borislav Pekić, veliki prozni pisac, pio je kao smuk. Unatoč krhku zdravlju, tamanio je žestoka pića s čudesnom izdržljivošću. Mogao je piti nekoliko dana zaredom, bez jela i spavanja. U pijanstvu ga je krasila lucidnost i izuzetni smisao za humor. U Sarajevu, negdje 1966, nosio sam ga mrtvog-pijanog od bara hotela ‘Evropa’ do ‘Centrala’. I dok sam ga vukao onako dugačkog, promrmljao je smijući se: ‘Sada je na tvojim leđima teret srpske književnosti!’”

Gi Debor, francuski filozof, pisac, filmadžija, u autobiografskom tekstu Panegirik napisao je da “ono što je bez sumnje odredilo cijeli moj život bila je brzo stečena navika pijenja. Vina, žestina, piva; trenuci u kojima su neka pića postala neophodnima i trenuci koji su ucrtavali osnovni tijek i meandre dana, tjedana, godina. Dvije ili tri druge strasti o kojima ću pričati držale su gotovo neprekidno važno mjesto u ovom životu. Ali je ova bila najpostojanija i najprisutnija. Od malo stvari koje su mi se sviđale i koje sam znao dobro raditi, piti je ono što sam zasigurno znao najbolje. Koliko god sam puno čitao, pio sam još više. Pisao sam puno manje nego većina ljudi koji pišu: ali pio sam puno više nego većina ljudi koji piju.”

Pesnikinja En Atik i žena izraelskog slikara Avigdora Arihe, prijatelja Semjuela Beketa, autorka je knjige Kako je bilo, Sećanje na Samjuela Beketa koja se smatra jednim od najboljih uvida u njegovu parisku svakodnevnicu. “Pili su uzduž i popreko Bulevara Monparnas, Avigdor i Sem – njegova partnerka Suzan nikad nije išla s nama – trupkajući u korak, u dobrom tempu. Sem bi ozbiljno uveravao Avigdoroa, dok bi nastavljali da se teturaju niz ulicu: ‘Vino posle piva, to ti je moj savet; pivo posle vina, to ti ne bih savetovao.’ Onda ka ‘Domu’ , gde bi često nabasali na Đakometija ili gledali da ga zaobiđu (zato što im je tada, svaki put kada bi se sreli, ponavljao uvek istu, iako izuzetnu priču o otkrivenju koje je doživeo kada je u bioskopu ‘Le Sineak’ pokušavao da u isto vreme gleda film i crta). Do tada bih već bila na ivici kolapsa.”

Trobroj časopisa “Gradac” o Književnosti i alkoholu je važno izdanje: potrebno je proučavaocima književnosti, života pisaca i njihovog vremena, i izuzetno je zanimljivo za čitanje onima koji bi da saznaju detalje iz privatnog života autora čije knjige čitaju. A obe varijante su važne za neko novo sagledavanje i književnosti i alkohola.

Sonja Ćirić

 

[Baudrillard]

Književnost i alkohol: Naši slavni pijanci​

Jakov Grobarov Foto: Printscreen/YouTube/Nivo23

"Vino razvezuje jezik, dariva blistave govorničke teme, stvara rječitost. U vinu je sveta iskra. Vino i nadahnuće, to je jedan pojam; rječitost, duh i poezija izlaze iz vina", pisao je Tin Ujević.

Taj citat prenosi Mirko Kovač u eseju „Vino i mlijeko“, objavljenom u tematu „Književnost i alkohol“ u izdanju čačanskog „Gradca“, gde su, pored tekstova autora iz američke, francuske, nemačke, ruske i drugih književnosti, u dobroj meri zastupljeni i autori koji su pisali na našem jeziku, od Ujevića i Radeta Drainca, preko Brane Petrovića, Ljubomira Simovića i legendarnog Libera Markonija, pa do drugih poznatih i manje poznatih savremenih autora.
„Velika su književna imena ušla u legendu po pijančenju; ta je legenda postala neodvojiva od njihovih dijela. Napijalo se u svim epohama i valjda još od prve pisane riječi“, piše Kovač u „Vinu i mlijeku“, podsećajući na to da je „Matoš tvrdio da talenti niču u krajevima bogatim vinovom lozom“, a da je „kralj boema“ Tin Ujević „smatrao piće slobodom i maštao malim fontanama vina, o vinoskocima umjesto vodovoda“ i da je govorio: „Mi smo kroz naraštaje umirali sa čašom u ruci“.

Tin Ujević Foto: Wikipedia/Nostalgija svjetlosti, Matica hrvatska

Alkohola je u književnosti kod nas bilo još i pre „prve pisane reči“. U narodnoj poeziji, ako ne u prigodnim pesmama, a ono u poznatom stihu da Marko Kraljević „pola pije, pola Šarcu daje“. Sklonost pisaca da u alkoholu traže nadahnuće i bekstvo često se maskira u boemiju pa se neminovno u tom kontekstu spominju i romantičari poput Đure Jakšića i realisti poput Milovana Glišića, Janka Veselinovića, Radoja Domanovića… Oni se, izuzev anegdota sa spomenikom Jakšiću i priče Jakova Grobarova iz Đurine kuće u Skadarliji, u izboru priređivača temata Milana Đorđevića i Marjana Čakarevića, nekim čudom ne spominju. Ali ni onih koji su predstavljeni nije malo. Kao što nije bilo malo ni veza alkohola i književnosti, a posebno one ružne, pa i fatalne strane takve simbioze, jer su i na našim prostorima (bile) na snazi „Akademija flaše“, kako je svoj esej naslovio Tin Ujević i ispitivala se „Mistika alkoholizma“, kako o tome piše Svetislav Basara.

„Kada se u književnosti malo radi, onda se o njoj dosta govori, uvijek za stolom. U našoj književnosti vlada banket. Trebalo ju je pretvoriti u prometni artikal, dati joj sjaja i bljeska. Trebalo je da sja kao srebrni noževi i iskričave kapljice u kupi vina“, piše Ujević u eseju „Banketokracija i cvjetanje kulture banketa“, a malo dalje i:

„Kroz čašu, kroz san i oblake vidim čitav karneval, političku komediju, nacionalni cirkus, kulturnu akrobaciju i socijalnu mistifikaciju. Sve je zažarenih obraza, u vrtlogu, dimu. I mene taj alkohol krijepi, obmanjuje me, baca me u mrtvilo i neosjetnost, anestezuje moje granulomske zube i bakterijama nabubrele desni. Od pića me zaboli glava, ali me ne bole zubi.
Gledam kako alkohol stvara poeziju. Gledam kako alkohol piše feljton. Gledam kako alkohol stvara pjesničke forme. Gledam kako iz njega viče kavga, mrzovolja, polemika. Gledam kako alkohol dezorganizuje prozu. Vidim ga kako troši, izjeda i ukida stvarnost. Vidim kako mjesto zakonitoga Duha visine caruje svemoćni i nesputani bog Bahus – Dionizos. Ovih mamurluka nisu znali drevni prijatelji medovine i junački gusari s malih Antila. Ovako sistematski nije pio Kraljević Marko, ni Viljem Šekspir…“

Rade Drainac Foto: Wikipedia/Prelepa Poezija web portal

Njegov prijatelj i sabrat u boemskim ludorijama s prve polovine 20. veka, Rade Drainac piše u pesmi „Bolestan i pijan vraćam se iz predgrađa“: „Tu, do kasno u noć dva studenta uz bocu rakije prepiru se o mojoj poeziji“, a potom peva dalje: „I za čudo, svuda sretam srce svoje kao pseto što mučki iz senke plota ujeda: / Poručujem ga u čaši vina; pada s meseca u obliku zamrznute kapi krvi! / Prilepljeno na trule afiše pretvara se u stari brod / Koji iz marseljske luke nosi ubice na Đavolje Ostrvo! / Eto! Posrćem pred utvarom mladosti čiste, koja se pretvara u angorsku mačku; / Defiluju prošli dani kroz armije opranog veća na konopcima; / Mora da sam se ludački opio kad sam I pigment očiju popio: / – Gle! noć me zatvara u stari nakrivljeni fenjer…“

Posleratni pesnici i pisci​

Čakarević u uvodnom eseju „Ludilo u boci“, poredeći ruske i naše autore u drugoj polovini 20. veka, naveo da „uprkos poslovičnom pijančevanju pisaca i umetnika u epohi komunizma, srazmerno mali broj je ta svoja iskustva neposredno i umetnički ubedljivo tematizovao“, izuzimajući iz toga Jakova Grobarova „koji je alkoholne avanture opisao u nekoliko uzbudljivih knjižica“ i „u manjoj meri Milisav Krsmanović, pisane tragove o ovom kompleksu treba tražiti na rubovima opusa, u manje poznatim pesmama, takoreći u sporednim tekstovima“.
„Drugim rečima, cela ona slavna pijana galerija jugoslovenskih pesnika i pisaca, kakvi su pored pomenute dvojice i Aeksandar Sekulić, Ambro Marošević, Slobodan Stojadinović Čude, i mnogi drugi, kada se pogleda malo pažljivije, principijelno je razdvajala svoju književnost od kafanske književne mitologije. Iz tog razloga ne treba da čudi što u ovoj hrestomatiji izostaju neka slavna i na prvi pogled podrazumevana imena, kakva su Vojislav Despotov i Vujica Rešin Tucić“, navodi Čakarević.

Međutim, Slobodan Marković, koji je u književnu legendu ušao koliko svojim pesmama i toliko i živopisnim (često i kafanskim) nastupima, nije se mnogo obazirao na te podele. Čuveni Libero Markoni jednu od svojih knjiga nazvao je „Pijanci idu dijagonalno“, odakle je u ovom izboru preštampana njegova prozna „Igračica iz Kambodže“, napisana iz ugla pijane percepcije stvarnosti:

„Popeo sam se na klavir koji mi je pokazivao leđa cele noći i pozvao sam lavove iz šanka da me napadnu ako su im oštri zubi. Lavovi su bili stari i mislili su kako sam ja iz Tarskona, pa se smejali kao da im je frizer poslednjeg kralja sapunjao glavu. U redu! I pala je jedna dobra stolica u stomak izlogu. Iskoristio sam taj otvor i nestao između kuća, u kojima su teško disale porodilje, gde se grizli mladenci, svučeni, bez belog, gde se žene proste trudile da znaju stenografiju, gde su uši zapaljenih muževa osvetljavale umorne jastuke i gde su starice sanjale kako bose trče po Arktiku“.
Taj se nezadrživi niz nakon što je naratora „uhvatila nizbrdica“ preneo u voz, u vagon treće klase, pa u drugi grad, sve do avanture sa nepoznatom devojkom u tankoj odeći po snegu. „Život mi je postajao jasan, ali, devojka je imala i dalje dve glave i imala bedra kojima mi mahnula u baraci“…

I drugi naši pesnici u drugoj polovini 20. veka uspevali su da u svoja dela unesu i mnogo duha i humora. Branislav Petrović, u pesmi „Na putu za Novi Sad“, opisuje sličnu Odiseju: „Pa kad ugledasmo Dunavo / Otud od Sremskih Karlovaca / srca se naša razigraše / po četiri u svakome. // U Karlovcima nas dočekaše / pogačom i vatrom nebeskom / pokazaše nam gimnaziju / I druge razne divote // Ponudiše nam vina istočna / koja uvoze iz Mađarske / jer vina sa Fruškog Brda / čuvaju za bogove“, pevao je Brana Petrović.

Ljubomir Simović kroz „Rugalicu o vinu“ govori, čini se, i o nečemu drugom. „Ako su gospodi Grcima i Latinima / spremali gozbe s ovakvim vinima / kraljevi naši, kukavci nam sinji, / dosta su ih i poštovali Latini! // Je li ovo iz močvari zahvaćeno! Slično kiši! / Da ga pije, povratilo bi i more! / E ako smo s ovim u proševine išli / lepe smo neveste dovodili u dvore!“, piše Simović.
Borislav Radović, osim što je prevodio Bodlera, i sam je pisao o vinu, ali u drugačijim tonovima. „Vino, slično zvezdi, opisuje putanju / kojom bi se možda i otac otisnuo, / stojeći bez daha od kašlja, prazna oka / I tanak, kao u tuđoj košulji; / zadubljen, dalek i sopstvenoj misli“, završni su stihovi njegovog „Života vina“.

Neku novu književnu boemiju u domaćoj književnosti sedamdesetih i osamdesetih godina opisivali su Milisav Krsmanović u poznatim „Mojim ispadima“ i Jakov Grobarov u više knjiga. U kratkoj priči pod nazivom „Mečka pivopija“, Grobarov opisuje „milje“ oko aforističara Vladimira Bulatovića Viba:
„Tako, jednom prilikom u korpi sa pivskim flašama koju tek što sam bio izvukao do svog prozora, ugledah cedulju i stadoh da čitam: Dokle ćeš da izbegavaš kafanu? Što si se zabarikadirao u toj tvojoj jazbini, dok mi ovde slavimo Vibov rođendan? Dođi da ržemo zajedno – Bata Konj.
Obradovao me je ovaj poziv. Odložih pivo za neko drugo samovanje i nemajući vremena ni lift da sačekam, smandrljah se dole niz stepenice. U ulazu se skoro sudarih sa cvećarkom kojoj sam bio iznajmio podrum za skladištenje cveća i ona mi odvoji jedan bogat buket za Vladimira Bulatovića, jugohumoristu, kome je njegova majka kada je napuštao zavičaj jednostavno naredila da joj redovno piše. On je to izgleda pogrešno razumeo, pa je umesto njoj pisao celom jugoslovenskom auditorijumu.

– Nemoj da me prekidaš – kaže Vib, dok sam mu uručivao rođendansko cveće. – Vidiš da pričam jednu zgodu iz Udruženja književnika. Bata Konj rže, ja takođe. Ržemo i slušamo.
– A onda – priča Vib – pozdravivši se sa lepom sekretaricom, izađoše iz Udruženja Desanka Maksimović i Ivo Andrić. Silazeći prema izlazu, Desanka uhvati Andrića ispod ruke i pravda se – oprostite, druže Andriću, moram da se uhvatim za vas, jer uvek kad negde silazim, ja polomim nogu.
– Pobogu, Desanka, nisam znao da ste stonoga – kaže Andrić, vukući je prema izlazu.
Bata Konj ponovo rže. Ržem i ja, čekajući piće“.

Biografi pisaca, psiholozi i psihijatri kod nas manje su se bavili ovom temom i posledicama pijanstava kod naših pisaca u odnosu na njihove kolege u, pre svega, Americi, a potom i evropskim zemljama. Ali o tamnoj strani tog „veselog pakla“ svedočio je pesnik Aleksandar Sekulić, autor čuvenih „Majstora u kući“ u svom dnevniku, vođenom kada je otišao na odvikavanje na klinici.
„Brana Petrović na svoj ‘humorno-avangardni način’ (gde ga svrstava A. Petrov, takođe Puslojića i mene) kažu mi, komentariše to ovako: ‘Eto šta su uradili od Sekulića. Nije mogao da podnese slavu, pa je morao u bolnicu'“.

Uprkos svom humoru, Sekulić piše i rečenice poput ove: „Ja sam prelazio granicu smrtonosne doze u konzumiranju alkohola“. A s onu stranu pevanja nema.

Matija Jovandić

 

[snowtrooper]

Hoćeš da kreneš da piješ ili da me ubediš da češće pišem na konkurse?

 

[Baudrillard]

Hoćeš da kreneš da piješ ili da me ubediš da češće pišem na konkurse?

Napij se i onda piši.

 

[Lagerta]

Znaci,nikad pisca od mene

 

[Tender poisson]

Svetislav Basara , po meni fenomenalno daje srz , Mita o knjizevnosti i alkoholu!

U ovom svetu materijalnizovanom do krajnjih granica i sredstva prosvetljenja moraju biti materijalna. Mada alkohol, supstanca hemijski potpuno istražena i prosta, u alhemijskom svetlu uopšte nije takva. Ona sadrži mnoga svojstva čiji je smisao zaturen u velikom uklanjanjusvih relevantnih saznanja da bi se načinilo mesta kvazinaukama. Ti suptilni duhovi laćaju se alkohola. Daleko od toga da bi uživali; za to služe droge. Laćaju se alkohola da bi se razapinjali, da bi istražili najmračnije odaje svojih duša, da bi na svetlost dana izneli svu prljavštinu i da bi do krajnih mogućih granica razorili okove racionalizma.

Već čujem zlobne primedbe. Piju zato što su razočarani, piju zato što su slabi, piju da se ne bi uhvatili u koštac sa problemima. Potpuno tačno, ali kao u ogledalu. Ja ne vidim nijedan jedini razlog (osim otupelosti) da bilo ko ne bude razočaran u ovaj svet. Ne znam nikoga ko nije slab, iako to retko hoće da prizna. A što se tiče hvatanja u koštac sa problemima? Koga mistika interesuju problemi ovog sveta? Suluda jurnjava za stvarima koje Biblija, uz ostale svete spise, najoštrije osuđuje. Dižući ruke od stvari ovoga sveta, odveć tesnog jer je makrokosmos zabetoniran, asfaltiran, ograđen masmedijima, alkoholičari se posvećuju jezivoj avanturi poniranja u mikrokosmos. Samim tim što su prezreni, dokazuju svoju uzvišenost jer su velike, uzvišene i dobre stvari prezrene.

Ko nije posmatrao zaneti ples pijanaca, nalik na ples sufija, po ponoćnim Misterijama prigradskih kafića, ko nije slušao njihove beskonačne ispovesti, ko nije gledao njihova lica nalik na lica šamana u transu kada skrhani alkoholom zaspe na nekoj klupi, taj je propustio da makar malo zaviri u onostrano.

I što je najvažnije, alkohol zaustavlja vreme, odnosno usporava ga do njegove prirodne brzine tako da protok ima kontinuitet, da je nalik na veliku i sporu reku, a ne na podivljalu planinsku bujicu prepunu slapova. A onda, slika sveta se krivi u izmaglici i prostor počinje da liči na perspektivu sa pravoslavnih ikona. Kakva je, uostalom, ta stvarnost koja kao maglu razveje nekoliko decilitara votke? Nešto nije u redu sa tom stvarnošću. Ne sa stvarnošću, reći će trezvenjaci, sa čulima. U redu. Šta ćemo onda sa takvim čulima? Kako da im se poverimo? Ništa nije u redu ni sa čulima ni sa stvarnošću; ove svakodnevne slike i tobožnja solidnost samo su jadne konvencije, isto toliko lažne kao i svakodnevna kurtoazija.

Povrh svega, alkoholizam je askeza. Uporedite jednog iskusnog pijanca, indijskog jogija, hrišćanskog isposnika i naći ćete neverovatne sličnosti. Ispijenost, izboranost, zapuštenost. Ali tako je izgledao i Jovan Krstitelj.
Ali ovde, naravno, govorimo o introvertnim, belim alkoholičarima. Kao što Bog ima svoje žrece a Đavo svoje, tako postoje i ekstrovertni magijski pijanci. To je ona sorta zadriglih, rumenih individua koje piju „s merom“ smišljajući pri tom neopisive opačine, od onih lokalnih pa do globalnih. Kako je gore, tako je dole, kaže Trismegist. Razlikuju se od mističnih po tome što su društveno uvaženi i rado viđeni gosti.

Bilo kako bilo, i onu svetlu i onu tamnu stranu sveta vode alkoholičari. Takav je usud ovog poslednjeg, gvozdenog doba. Oni ostali su tu da prave vino i peku rakiju.“
https://nova.rs/kultura/knjizevnost-i-alkohol-3-basarina-prica/

 

[Наутилус]