Knjizevne kritike

[Rayela]

Otvaram ovu novi temu ( ali samo zato sto nisam mogla da nadjem neku sa istim naslovom, a cini mi se da je postojala)
i molim da ovde prenosimo kritike nekih nasih savremenika ( pokojnih ili zivahnih) koje su pisali pa opet neki drugi nasi
savremenici koji su ihihihi jos zivahni, citaju , pisu..

Ja cu poceti sa mojim omiljenim Basarom i jos omiljenijim Bernhardom


Brisanje, raspad


Subota – Danasov dan za kulturu, književnost i društvena pitanja. Tema – Tomas Bernhard i njegov (nažalost poslednji) roman „Brisanje. Raspad“, koji je nedavno objavio mali veliki izdavač L.O.M. Bernhard je, inače, pisac svetski poznat, što uopšte ne znači da je masovno čitan, a pogotovo ne znači da je dobro pročitan. I takozvani veliki književni svet ga prihvata onako kako ga je prihvatala domicilna Austrija – bajagi sa uvažavanjem, ali nekako u rukavicama, preko volje i više zato da bi pokazao politički korektnu „širinu“ i „toleranciju“ nego što mu istinski prijaju Bernhardove političke i sve druge nekorektnosti.

Da li ovo znači da je Bernhard nekakav gromopucatelni avangardista i razbarušeni rušitelj konvencija? Ma jok, more. Daleko od toga. Čovek piše veoma jasno, ubojitom mešavinom najklasičnijeg stila i ironično upotrebljenih opštih jezičkih mesta i otrcanih fraza tipa „et cetera“; ne otkriva nikakve zavere, ne haje za seksualne frustracije, nije ga briga za globalno zagrevanje, žalosnu sudbinu delfina na Grenlandu i – uopšte – ne dotiče se trica i kučina karakterističnih za modernu svetsku književnost. U njegovim romanima (i dramskim tekstovima) nema ničeg neobičnog, „oneobičenog“, uzbudljivog, a ako neke „radnje“ i ima, ona je svedena na minimum i uglavnom se odvija u enterijerima hotelskih i radnih soba. Uprkos svemu, tvrdim da je Bernhard najuzbudljiviji evropski pisac druge polovine XX veka, a takav je i dan-danas.

Površnom čitaocu Bernhard na momente može izgledati kao teški mizantrop, što je – po meni – daleko od istine. Da parafraziram jednog drugog velikog Bečliju, Nestroja, Bernhard voli čoveka, ali ne voli ljude, što će reći da prezire sva ljudska udruženja i udruživanja čiji je navodni cilj „poboljšavanje sveta“. Otuda je razumljivo da su se na udaru njegove bespoštedne kritike našle naoko nespojive pojave, počev od austrijskog katolicizma i austrijskog nacionalsocijalizma, preko nemačke klasične književnosti i novije filozofije, zaključno sa austrijskim socijalizmom.
Sve pomenute opsesije i svi pomenuti idoli neumorno se sele iz jednog u drugi Bernhardov roman, ali na takav način da nijednog trenutka ne izazivaju dosadu, stvar, inače, koja Bernharda užasava i za koju smatra da je posledica neizlečive globalne otupelosti. Za razliku od mnogih kolega po peru, Bernhard u kulturi i književnosti ne vidi izlaz (i spas) iz tog i takvog sveta, već modernu kulturu i književnost sagledava kao njegovu teorijsku osnovu. Čitajući „Brisanje. Raspad“ – obiman roman u kome su Bernhardova poetika, „politika“ i „filozofija“ dovedene do savršenstva – čovek se vaistinu mora zamisliti nad pitanjem koje Bernhard neprestano postavlja, nikada ga ne postavljajući eksplicitno. Ako su nam kultura i književnost tako uzvišene, otkuda onda ovoliko niskosti i divljaštva.

- See more at: http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/brisanje_raspad.881.html?news_id=279722#sthash.TIEEC0Dy.dpu[/B][/I]f

 

[Rayela]

Basara ocigledno bas obozava Bernharda, a i mnogo voli da ga kopira, kad stignem, nece me rmzeti da ponovim ( prepisem) citave stranice
Basarinih sabranih dela gde je Bernharda stvarno nemilosrdno arcio pa nije znao za dosta.

 

[quentin]

Brisanje, raspad


Subota – Danasov dan za kulturu, književnost i društvena pitanja. Tema – Tomas Bernhard i njegov (nažalost poslednji) roman „Brisanje. Raspad“, koji je nedavno objavio mali veliki izdavač L.O.M. Bernhard je, inače, pisac svetski poznat, što uopšte ne znači da je masovno čitan, a pogotovo ne znači da je dobro pročitan. I takozvani veliki književni svet ga prihvata onako kako ga je prihvatala domicilna Austrija – bajagi sa uvažavanjem, ali nekako u rukavicama, preko volje i više zato da bi pokazao politički korektnu „širinu“ i „toleranciju“ nego što mu istinski prijaju Bernhardove političke i sve druge nekorektnosti.

Da li ovo znači da je Bernhard nekakav gromopucatelni avangardista i razbarušeni rušitelj konvencija? Ma jok, more. Daleko od toga. Čovek piše veoma jasno, ubojitom mešavinom najklasičnijeg stila i ironično upotrebljenih opštih jezičkih mesta i otrcanih fraza tipa „et cetera“; ne otkriva nikakve zavere, ne haje za seksualne frustracije, nije ga briga za globalno zagrevanje, žalosnu sudbinu delfina na Grenlandu i – uopšte – ne dotiče se trica i kučina karakterističnih za modernu svetsku književnost. U njegovim romanima (i dramskim tekstovima) nema ničeg neobičnog, „oneobičenog“, uzbudljivog, a ako neke „radnje“ i ima, ona je svedena na minimum i uglavnom se odvija u enterijerima hotelskih i radnih soba. Uprkos svemu, tvrdim da je Bernhard najuzbudljiviji evropski pisac druge polovine XX veka, a takav je i dan-danas.

Površnom čitaocu Bernhard na momente može izgledati kao teški mizantrop, što je – po meni – daleko od istine. Da parafraziram jednog drugog velikog Bečliju, Nestroja, Bernhard voli čoveka, ali ne voli ljude, što će reći da prezire sva ljudska udruženja i udruživanja čiji je navodni cilj „poboljšavanje sveta“. Otuda je razumljivo da su se na udaru njegove bespoštedne kritike našle naoko nespojive pojave, počev od austrijskog katolicizma i austrijskog nacionalsocijalizma, preko nemačke klasične književnosti i novije filozofije, zaključno sa austrijskim socijalizmom.
Sve pomenute opsesije i svi pomenuti idoli neumorno se sele iz jednog u drugi Bernhardov roman, ali na takav način da nijednog trenutka ne izazivaju dosadu, stvar, inače, koja Bernharda užasava i za koju smatra da je posledica neizlečive globalne otupelosti. Za razliku od mnogih kolega po peru, Bernhard u kulturi i književnosti ne vidi izlaz (i spas) iz tog i takvog sveta, već modernu kulturu i književnost sagledava kao njegovu teorijsku osnovu. Čitajući „Brisanje. Raspad“ – obiman roman u kome su Bernhardova poetika, „politika“ i „filozofija“ dovedene do savršenstva – čovek se vaistinu mora zamisliti nad pitanjem koje Bernhard neprestano postavlja, nikada ga ne postavljajući eksplicitno. Ako su nam kultura i književnost tako uzvišene, otkuda onda ovoliko niskosti i divljaštva.

- See more at: http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/brisanje_raspad.881.html?news_id=279722#sthash.TIEEC0Dy.dpu[/B][/I]f

Da, ovo je zaista pitanje svih pitanja. Ezra Paund ima jedan mikroesej (citiram po sjećanju i u mom prevodu): "Kada pažljivo razmotrim čudne navike pasa, moram da priznam da je čovjek naprednija životinja. Kada razmotrim čudne navike ljudi, moram da priznam, prijatelju, zbunjen sam."

Inače, sviđa mi se ovo što je Basara napisao, mada mislim da Bernhardov stil nije baš najklasičniji. Potpuno je tačno ovo za mizantropiju, Bernhard mrzi manifestacije čovjekovih društvenih funkcija i identiteta koje mu društvo nameće.

 

[Rayela]

Uelbek


Nemirna savest Zapada
slobodan kostić

Junaci Uelbekovih romana lutaju pustim predelima sveta u kojima se umesto ljudi mogu videti jedino utvare i senke. Za njih svet već odavno nije sigurno i toplo utočište; pisac je imao dara da primeti, talenta da takvo saznanje književno uobliči i hrabrosti da to javno kaže
PODRUČJE BORBE: Mišel Uelbek

Odavno niko nije nasekirao svet kao francuski pisac Mišel Uelbek. Loše je, naravno, nervirati ljude, ali je dobro što neko još reaguje, ma koliko te reakcije bile ishitrene, neosnovane i bučne. One su znak da nije sve skliznulo u ravnodušnost, apatiju i beznađe i da nije potrošeno sve u šta se verovalo. Na žalost ili na sreću, teško je reći, tog ostatka entuzijazma koji je preživeo seksualno, rasno, političko, polno i svako drugo oslobađanje dohvatio se pisac koji nema običaj da laže sebe, a ni druge. Tako su nastali njegovi romani Proširenje područja borbe, Elementarne čestice i Platforma, koji su vidno onespokojili zapadnog čoveka.

PODRUČJE BORBE: Gubitak iluzija kod nekoga ko se školovao da bi postao inženjer agronomije i uživao u izazovima pedologije, humusne teorije i uzgoja dudovog svilca, nije ostao bez posledica kada se Mišel Uelbek, u tridesetim godinama života, latio pisanja. Ovaj rezignirani građanin pretvorio se u autora koji nema običaj da čitaoce cupka u krilu, miluje po kosi, češka po leđima i tapše po ramenu u znak podrške. Naprotiv. Mišel Uelbek radije će namernika koji je zalutao u njegov književni posed raspaliti knjigom po glavi vukući ga, nimalo nežno, po prašini i blatu svog literarnog imanja sve do njegovog ruba. Ako čitalac kojim slučajem zastane na ivici, pisac će radije učiniti sve da ovaj izgubi oslonac pod nogama nego što će mu pružiti ruku spasenja.

"Ne volim ovaj svet. To je izvesno, ne volim ga", često mrmlja kroz zube glavni junak Proširenja područja borbe, gušeći se među promašenim ljudima, sivim predgrađima i ponižavajućim odnosima. "Firma u kojoj radim mi je odvratna; od reklama mi je muka; od informatike mi se povraća... Potpuno besmisleno..." Zgrade oko Kardine su leprozne, reklame su sranje, njegova jedina školska drugarica izgledala je odvratno, "prava nakaza, čak ultranakaza, sa ogavnim jastučićima na svakom prevoju gojaznog tela", tako da se "poređenje sa krmačom zaista svima neizbežno i prirodno nametalo". Igračima u diskoteci jednostavno bi posekao noge. Sekirom. "Isprazni dani prolaze ne ostavljajući ni traga, ni uspomena, a onda se odjednom zaustave..."

Tako izgleda svet tridesetogodišnjeg analitičara-programera, perspektivnog kadra u jednoj firmi, inače nekoj vrsti piščevog alter ega, koji živi u zemlji ekonomskog liberalizma. Taj ofucani termin iz drugog žanra nije slučajno zalutao u Uelbekovu literaturu. Liberalizam ne postoji za pisca samo u ekonomiji već i u odnosu između polova: "U savršenom liberalnom ekonomskom sistemu neki zgrću ogromna bogatstva; ostali tavore bez posla i u bedi. U savršenom liberalnom seksualnom sistemu neki imaju raznovrstan i uzbudljiv seksualni život; ostali su osuđeni na masturbaciju i samoću... Preduzeća se grabe za mlade diplomce; žene se grabe za neke mlade ljude; mušakarci se grabe za neke mlade žene; veliki metež i zbrka." Junak knjige uveren je da je seksualni liberalizam proširenje područja borbe na sve životne dobi i sve društvene klase, kao što je siguran da se svako od početka života bori da izađe iz područja u kome vladaju pravila.

SKOČITI U REKU: Jednostavno, skočiti u reku i zaplivati prema onome što se želi. To uvek predugo traje, voda je hladna, telo umorno, gubite dah, pluća vas izdaju, plivač je sve sjebaniji. Izgleda da niko ne dosegne drugu obalu, samo što se većina pomiri s tim da pluta s osećanjem stalne uskraćenosti.

Druga obala zapravo i ne postoji. To je poruka s kojom pisac pokušava da dotuče one koji još naziru konture tla u daljini.

Takvo osećanje možda je najbliže Brunu i Mišelu, likovima iz romana Elementarne čestice koji kao da su pasionirani čitaoci Proširenja područja borbe. Bruno podseća na nekoga koga je ta knjiga preobratila i učinila da cilj njegovog života postane isključivo seksualan, dok njegov polubrat Mišel liči na čoveka koga je saznanje o tržišnoj razmeni zadovoljstava paralisalo i gurnulo u askezu naučničkog života.

Ako je Proširenje područja borbe rušilo lične iluzije, Elementarne čestice nastoje da dokrajče svaku veru u moderne mitove, bilo da se radi o hipi pokretu, levičarenju, komunama, slobodnoj ljubavi, kapitalizmu ili nauci. Junaci Uelbekovih romana lutaju pustim predelima sveta u kojima se umesto ljudi mogu sresti jedino utvare i senke. Za njih svet odavno nije sigurno i toplo utočište; pisac je samo imao dara da primeti, talenta da takvo saznanje književno uobliči i hrabrosti da to javno kaže.

Mišel Uelbek se, međutim, nije zadovoljio time da baca u bedak svoje čitaoce, nego se na kraju okrenuo i onima koji ne mare za knjige. Neposredno pošto se u Franuckoj pojavio njegov najnoviji roman Platforma, koji se, pogađate već, bavi razmenom novca za seks u zemljama gde se oseća uticaj islama, Uelbek se osvrnuo na ovu veru: "Islam je najgluplja religija", "opasna od samog početka", rekao je bez nekog vidljivog povoda u intervjuu književnom časopisu "Lir", tvrdeći da čitanje Korana "uništava ljude".

STEGNUTE VILICE: To je bilo previše za sve one koji su još u Platformi stegnutih vilica čitali kako glavni junak mrzi islam jer je on uništio njegov život: "Svaki put kad bih čuo da su neki palestinski teroristi, ili neko palestinsko dete ili trudna palestinska žena ubijeni metkom u pojasu Gaze, osećao sam kako drhtim od oduševljenja što je, eto, jedan musliman manje na svetu."

Brojne muslimanske grupe, saudijska Svetska islamska liga, Nacionalno udruženje muslimana Francuske i džamija Liona, zajedno sa Ligom za ljudska prava Francuske, skočili su na Uelbeka zbog širenja islamofobije. Zajedno sa milionima muslimanskih vernika koji žive u Francuskoj, glavni sveštenik pariske džamije Dalil Bubaker vapio je do neba kako je "islam povređen i napadnut odvratnim rečima". Pisac se našao čak i na sudu zbog širenja rasne mržnje pod pretnjom zatvorske kazne od osamnaest meseci i globe do sedamdeset sedam hiljada eura, ali je tužba na kraju odbačena. U opštoj halabuci, talibani koji se u Platformi "kisele u svojoj prljavštini", Kareni koji gotovo plaču bez mitraljeza u rukama i Kinezi koji se "ponašaju apsolutno kao svinje", nisu ni stigli da se požale.

Sam Uelbek je za to vreme samo slegao ramenima, naivno širio ruke i ponavljao kako ništa ne zna, da je on samo kritikovao religiju i da mu nije na kraj pameti palo da vređa osećanja vernika. Na sudu je rekao da je osećao prezir, ali ne i mržnju prema islamu. Fin neki čovek, nema šta.

Proces zbog ovog slučaja je obustavljen, ali su nastavljeni istražni postupci zbog navodnog širenja pornografije i pedofilije koje su pokrenula razna katolička udruženja. "Užasno dosadno", odmahivao je Mišel, držeći nonšalantno cigaru između srednjeg i domalog prsta, dok je drugom rukom privijao na grudi neku najlon kesicu iz prodavnice.

PAD U PUSTOŠ: Platforma je u svakom slučaju poslužila da bi potvrdila Uelbekov osećaj da sreća može potrajati samo par trenutaka, nakon čega neminovno sledi pad u pustoš. Priča o seksualnom turizmu u Tajlandu, lepoti ljudi iz siromašnih delova sveta kao glavnom ekonomskom ulogu u razmeni sa Zapadom i francuskim agencijama koje trguju turama za putovanje, bila je samo kulisa za još jedno guranje pod vodu onih koji nisu izgubili nadu da postoji druga obala.

Mišel Uelbek to ipak ne radi zato što mrzi ovaj svet. Njega goni čista znatiželja. On naprosto vapi da vidi život kao ispražnjenu formu, što je dijametralno suprotno od vladajućeg svetonazora "misli pozitivno" koji, valjda, zagovara da se osećanja isključuju i uključuju nekim moždanim dugmićima. Verovatno postoji sredina između ta dva pola, ali ne kao truli kompromis. Jednostavno, nešto je loše, nešto manje loše, nešto dobro, a nešto i jako dobro. Nešto, ne sve.

Na kraju je Mišel Uelbek uspeo da se zameri svima, od levičara do desničara, od anarhista do čuvara poretka, a najviše onima koji se uljuljkuju u uverenju da je zapadna civilizacija najbolja od svih svetova. Kao neki priučeni đavolak koji još nije dosegao veštinu točenja rajnskog vina, šampanjca i tokajaca iz kafanskih stolova, Mišel Uelbek je postao nemirna savest ušuškanijeg dela čovečanstva. Što je taj svet spokojniji u svojim vrednostima, Mišel Uelbek će radosnije krckati njegove šarene ukrase svojim nogama. Pa ko duže izdrži.