„Evo ga!“, promucao je Alim gromoglasnim šapatom.
„U redu je“, odgovorila mu je Sanja, „Ja ću ga sad ispitati, a ti nam skokni po kafu.“
„Zašto .. opet ja? Pa .. već sam .. godinu dana .. u biblioteci!“
„Ne budali, nego kreni. I ne zaboravi na kusur!“
Alim je nevoljno krenuo, a Sanja je stala za pult. Stariji gospodin, sav u belom, s belim panama šeširom na glavi i lica urešena belom bradicom krenuo je prema njoj. Na njega ju je upozorio Alim. Prošli put kad je vraćao knjige, saopštio je Alim, prilično je muljao kad je trebalo analizirati stil u „Mirisi, zlato i tamjan“, a ni zaplet „Rečnika latinizama“ nije mu bio najjasniji.
„Pa dobro Alime“, pitala ga je Sanja tada, „Znaš li ti nešto o stilu Zaharija Orfelina?“
„Ne znam, ali .. nije .. u tome .. stvar. Nisam ja .. posudio .. tu knjigu! I molim .. da se .. to ispita .. jer .. Ministarstvo .. neće biti .. zadovoljno .. ako se .. pročuje.“
Mali pakšu! Tek je došao, a već preti inspekcijom. Slaću ga po kafu do penzije, i duže!, mrštila se Sanja.
Bilo kako bilo, moram ispitati ovog starčića, pomislila je, jer kad ovi iz Ministarstva dođu ne obaziru se ni na šta, samo lome...
A starac joj je isprva bio simpatičan. Kao da je ispao iz nekog drugog doba; podsećao je na likove kolonijalnih priča Viliema Somerseta, Josefa Konrada ili pak na jedno od lica iz romana Agate Kristi unapred osumnjičenih za misteriozni zločin koji se tek trebao dogoditi.
„Da vidimo šta imate za vratiti“, rekla je i uzela tri knjige iz starčevih čvornatih, drhtavih i hrbatoznih ruku.
Jedan naslov bio joj je poznat: „Pisma Mileni“ Franca Kafke, ali primerak kao da nije bio iz ove biblioteke. Za ostala dva naslova, nikad čula: „Petsto dva dana“ u izdanju Matice srpske. Ime pisca nije bilo istaknuto na koricama. Treći naslov je glasio: „Kako je bila crvena tvoja dolina“ Hermana Geringa... Hermana Geringa!? O čemu mi govorimo? Sigurna sam da Gering - ako je to taj Gering, a drugog Geringa nema, ne može ga biti - nikada nije ništa napisao, a kamoli ovakav sumnjiv, parodičan naslov. Niti te dve začudne knjige, kao ni Kafka, nisu imale oznaku naše biblioteke - ni pečat, ni bar kod, ni čip.
Pogledala je starca. Inače bledo lice posve mu se zarumenilo; bore su se isticale poput bledih, samrtnih kanjona. Niz isto to lice, istim tim kanjonima, curio je hladan znoj. Znala je da je hladan jer je već osećala jezu od celog tog prizora.
„Ovo nije iz naše biblioteke“, reče Sanja, „Odakle Vam?“
Starac nije rekao ništa. Odjednom je izgubio na gibljivosti; ukočio se pred njenim očima, a onda stao sitno drhtati. Iz svakog mu je oka potekla po jedna viskozna suza mutno ljubičaste boje. Zaprepašteno ga je gledala, a on se, poput robota, okrenuo na peti i sitnim, vrlo sitnim koracima izjurio iz biblioteke.
„Jeste li videli ovo?“, pitala je jedinog prisutnog korisnika, koji je upravo otpočeo sa svojim ritualom čitanja dnevnih novina.
„Video - ništa. Nego, ovo vreme me ubija...“
Krenula je za njim van, ne bi li još jednom videla tog nestvarnog starca. No tada je ušao Alim noseći dve kafe na malom poslužavniku. Zbunjeno je pogledao, a zatim mu je poslužavnik pao na pod, kafa se razlila, šolje polupale.
„Idiote!“, uzrujano se obrecnula, „Brzo to pokupi! I od svojih ćeš para platiti štetu.“
No, u trenu se predomislila.
„Nemoj, ja ću. Ti idi po novu kafu. Ili još bolje: odnesi ove tri knjige u otpis...“
Sa strepnjom je uzela tri knjige sa pulta i pružila ih Alimu.
„Zar i .. Kafku? Pa .. Pisma Mileni .. nemamo. A .. ni ovog .. Geringa .. pa to je .. sada hit!“
“Kakav Gering, on ne postoji! Nosi to na smeće!“
“Ha .. mislim .. da bi tu .. inspekcija ..“, zadnju reč Alim promrmlja sebi u bradu pa otvori Geringa negde na sredini.
Oči su mu se ukresile, lice odužilo. Brzo je zatvorio knjigu pa odjurio prema spremištu. Sanja je potrčala za njim, ali on je jurio sve brže dugačkim hodnikom, grabio je svojim mladalačkim korakom po podlozi od modrog linoleuma.
„Stani!“, vikala je Sanja, „Šta ima u knjizi!“
Na domak skladišta iznenada je skrenuo desno i ušao u muški klozet. Nije se odvažila krenuti za njim. Zadihala se, naslonila na memljiv zid.
„Čekaću ovde“, promrsila je kroz uspaničene izdisaje, „Čekaću ako treba do .. .. ..“
.
), em time što nisi skinuo alimovo dvotočkasto pisanje 