I
Postali smo veoma oprezni
tolike nesreće su nas zadesile
moji vojnici motre na sve živo na sen
osluškujemo nama nepoznate zvuke
zaplašeni palimo tamjan u ognjište
razbuktavamo vatru i povećavamo fitilj sveće
molimo se mnogobrojnim bogovima
šapatom uplašenih skrušenih ljudi
pitamo ih: kako kuda kada čime
hramove ispunjavamo apsolutnom tišinom
čekamo odgovor čekamo budućnost
još se nije dogodilo da nam odgovore
ostarili smo za kratko u čekanju tom
ili su nam jezici kojim govorimo nepoznati
ili ne razumemo znake sa neba poslate
ili oni ne mogu da se dogovore
šta da nama ubogim odgovore
nemamo više vremena za odgovor
nesreće se namnožile spasenja nam treba
i onaj koji će nas čuti i odgovoriti nam
jednostavnim znacima sutrašnjice
II
Šeststotina šezdeset šesta bi godina
unesena u našem kalendaru
na velikom zlatom optočenom točku upisana
kada se na najvišoj kuli
okupiše oni koji su čitali rebuse
planeta zvezdi meseca i sunca
da u rasporedu svetlucavih tačaka
geometrikom preseka putanja i rastojanja
pročitaju odgovor o besmrtnosti naroda
Ali astronomi matematičari alhemičari
pred samo svitanje najkraćeg dana
u očima svakog od njih vidoše
odgovor zgusnut u geometrijsku tačku
pobeleo od straha da se prevali preko usana
Zvezde su dale svoju poslednju reč
počela je potom kiša iz nadolazećih oblaka
crna gusta lepljiva
kiša večita
III
Na prelomu vremenskog točka
kada sunčani dani prestaju
i opori počinju dani
koji se ne mogu zapamtiti
srušismo kulu zvezdarnicu
i stare zvezdočitače prinesosmo
žrtveniku za nadolazeće dane
nestajanja
IV
U muk prve noći bez meseca
istopismo otiske naših ruku
zvona kojima javljasmo pobedu
štitove i koplja mačeve
kojima osvajasmo nepoznate zemlje
U podne najdužeg dana
sahranismo kipove bogova
odaslate poruke povelje pisma
imenoslov rodoslov žižak ognjišta
ključeve vremena i pragove naših kuća
U ponoć najduže noći
raziđosmo se nepoznati i neznani
zaboravljeni bez oca i majke sami
u crni vetar razvejani ukleti
u blato zemlje na putu zaglibljeni
V
Kiša je padala narednih godina
nestajali su putevi gradovi i sela
ljudi se pretvoriše u ptice ili ribe
samo mitska količina vode
mogla je da ukrade vreme za traženi odgovor
o sudnjem danu između neba i zemlje
i kome ćemo se znaku privoleti
u našoj ponoćnici nestajanja
VI
Ja kralj mrtve stvarnosti
puštam u nevidljivo nebo
bele gavranove
naučene da oponašaju zvon
poslednjeg zvona
nad mitskom količinom vode
koja satra moje kraljevstvo
Ja kralj bez kraljevstva
molim se zadnjem Bogu koga nemam
rečima koje nisam spoznao
u ime naroda koji se radovaše smrti
koji je slaviće
rečima bestelesnim i sinjim
nerečima izbrisanih slova
jer sve zaboravismo i sve nesta
na našem putu bez povratka
VII
Gde zgrešismo
kome smo grešni ostali
da nas pokosi u zemlju vrati
kaznom nad kaznama kazni
od praha nas stvori
i u prah nas blatnjavi zdrobi
Koju grešku učinismo
kojeg Boga hulismo
bogove naše stare osramotismo
možda što smo tražili jednog
onog koji verovaše ljudima
te nas sada vodom
izvorom života
kolevkom postojanja
u krilo smrti vraća
iz svetlosti u večnu tamu gura
nedavši nam ni daška vremena
ni tvrdo tlo pod nogama
VIII
Ljudi koji su žedni
tragaju za pitkom vodom
ljudi koji su gladni
tragaju za korom hleba
ljudi koji su prazni duhom
lutaju zemljom kao životinje
postaju skitači života
kada gradiš nadaš se nagradi
kada rušiš strah se useljuje u tebi
kada čekaš ispunjen si nevericom
ko te čini postojanim snažnim
ko ti utehu u crnim časovima pruža
ko ti jutarnji korak osnažuje
ako si prazan ako nema vere
daviš se u ovoj mutnoj vodi
i sve je mrka prolaznost
i gorak spokoj
IX
Vreme prolazi kroz vazduh
Nemoguće ga je zaustaviti
Moji ljudi umiru od mukotrpnog rad
Razapinjemo mreže vremenohvatače
Gradimo novu kulu zvezdarnicu
Od ostataka zemlje kamena i kostiju
Ali sve se obrušava
I vreme curi kroz sitne pore mreža
Tako smo uvek na početku
Umorni od nesreća i opšteg bola
Osipamo se
Ko će ostati
Rukama ovim iznemoglim
Dotaći nedotaknuto
X
Šta da sagradim
od ruševina na kojim počivam
vremenom ovim večnim izidam
da mir i spokoj sačuvam
bol večni umirim
Koga da prizovem
gde da ostavim prazninu
i utkam postojanje naše
Vičem svim stranama sveta
prizivam glas novi
Javite se
Evo me skrhanog i poseklog
među trulim jamama čovečijim
vetrokaz sam postojani
stena što se roni
XI
Oko poslednje vatre okupismo se
zavetnu knjigu spaljujemo
prahu i pepelu prepuštamo
veru istinu i pamćenje ludi od bola
ispuštamo krike
ništavilost sejemo
našu beskonačnu prazninu
predajemo vremenu
od naših tela osta samo sen
i čusmo poslednje reči
ko će nas naučiti da se sećamo
XII
U prvoj knjizi bi zapisano
na nebu i na zemlji
bezbroj izukrštanih puteva ima
samo jedan od mnogih vodi
zemljom i nebom
samo jedan je od mnogih istinit
U drugoj knjizi piše
stvaranje ni iz čega
stvaranje je jednog Boga
ako nema Boga
dobro se stapa u zlo
kao i zlo u dobro
U trećoj knjizi čitaj
Raduj se
Večnoj svetlosti vida
Veseli se
Vodi sa neba i na zemlji
Veruj
Putem kojim hodaš k Njemu
Oprosti
Bolu nerazdvojnoj senci
Strpljiv budi
I ne rugaj se
Vremenu koje susrećeš na putu
Koliko knjiga
toliko različitih priča
samo jedna knjiga
ima pravo na istinu
kao put
samo je jedan istinit
onaj koji vodi u nestajanje
u večnost
Naš put
XIII
Iz teške tmine
preko lepljive ustajale večne vode
doleću beli gavranovi
na moje umorne ruke sleću
ugarak suza im kaplje
tužnim napevom noći poje
doleću beli gavranovi
šire krila kao oblaci snežni
u kljunovima nose zeleno lišće
dalekih obala života
XIV
Govori onaj koji piše
piše onaj koji se seća
u vreme kada su noć i dan
postali jedno
kada je kiša stala
kada je ptica sletela
u ovo vreme novog nestajanja
kada ne znamo šta činimo
niti znamo kuda idemo
naši životi nestaše netragom
i čemu vreme
i čemu svetlos
samo reč osta sveli otisak
da smo hodali putem
piše onaj koji ne nestaje
koji se u jeziku rađa
Postali smo veoma oprezni
tolike nesreće su nas zadesile
moji vojnici motre na sve živo na sen
osluškujemo nama nepoznate zvuke
zaplašeni palimo tamjan u ognjište
razbuktavamo vatru i povećavamo fitilj sveće
molimo se mnogobrojnim bogovima
šapatom uplašenih skrušenih ljudi
pitamo ih: kako kuda kada čime
hramove ispunjavamo apsolutnom tišinom
čekamo odgovor čekamo budućnost
još se nije dogodilo da nam odgovore
ostarili smo za kratko u čekanju tom
ili su nam jezici kojim govorimo nepoznati
ili ne razumemo znake sa neba poslate
ili oni ne mogu da se dogovore
šta da nama ubogim odgovore
nemamo više vremena za odgovor
nesreće se namnožile spasenja nam treba
i onaj koji će nas čuti i odgovoriti nam
jednostavnim znacima sutrašnjice
II
Šeststotina šezdeset šesta bi godina
unesena u našem kalendaru
na velikom zlatom optočenom točku upisana
kada se na najvišoj kuli
okupiše oni koji su čitali rebuse
planeta zvezdi meseca i sunca
da u rasporedu svetlucavih tačaka
geometrikom preseka putanja i rastojanja
pročitaju odgovor o besmrtnosti naroda
Ali astronomi matematičari alhemičari
pred samo svitanje najkraćeg dana
u očima svakog od njih vidoše
odgovor zgusnut u geometrijsku tačku
pobeleo od straha da se prevali preko usana
Zvezde su dale svoju poslednju reč
počela je potom kiša iz nadolazećih oblaka
crna gusta lepljiva
kiša večita
III
Na prelomu vremenskog točka
kada sunčani dani prestaju
i opori počinju dani
koji se ne mogu zapamtiti
srušismo kulu zvezdarnicu
i stare zvezdočitače prinesosmo
žrtveniku za nadolazeće dane
nestajanja
IV
U muk prve noći bez meseca
istopismo otiske naših ruku
zvona kojima javljasmo pobedu
štitove i koplja mačeve
kojima osvajasmo nepoznate zemlje
U podne najdužeg dana
sahranismo kipove bogova
odaslate poruke povelje pisma
imenoslov rodoslov žižak ognjišta
ključeve vremena i pragove naših kuća
U ponoć najduže noći
raziđosmo se nepoznati i neznani
zaboravljeni bez oca i majke sami
u crni vetar razvejani ukleti
u blato zemlje na putu zaglibljeni
V
Kiša je padala narednih godina
nestajali su putevi gradovi i sela
ljudi se pretvoriše u ptice ili ribe
samo mitska količina vode
mogla je da ukrade vreme za traženi odgovor
o sudnjem danu između neba i zemlje
i kome ćemo se znaku privoleti
u našoj ponoćnici nestajanja
VI
Ja kralj mrtve stvarnosti
puštam u nevidljivo nebo
bele gavranove
naučene da oponašaju zvon
poslednjeg zvona
nad mitskom količinom vode
koja satra moje kraljevstvo
Ja kralj bez kraljevstva
molim se zadnjem Bogu koga nemam
rečima koje nisam spoznao
u ime naroda koji se radovaše smrti
koji je slaviće
rečima bestelesnim i sinjim
nerečima izbrisanih slova
jer sve zaboravismo i sve nesta
na našem putu bez povratka
VII
Gde zgrešismo
kome smo grešni ostali
da nas pokosi u zemlju vrati
kaznom nad kaznama kazni
od praha nas stvori
i u prah nas blatnjavi zdrobi
Koju grešku učinismo
kojeg Boga hulismo
bogove naše stare osramotismo
možda što smo tražili jednog
onog koji verovaše ljudima
te nas sada vodom
izvorom života
kolevkom postojanja
u krilo smrti vraća
iz svetlosti u večnu tamu gura
nedavši nam ni daška vremena
ni tvrdo tlo pod nogama
VIII
Ljudi koji su žedni
tragaju za pitkom vodom
ljudi koji su gladni
tragaju za korom hleba
ljudi koji su prazni duhom
lutaju zemljom kao životinje
postaju skitači života
kada gradiš nadaš se nagradi
kada rušiš strah se useljuje u tebi
kada čekaš ispunjen si nevericom
ko te čini postojanim snažnim
ko ti utehu u crnim časovima pruža
ko ti jutarnji korak osnažuje
ako si prazan ako nema vere
daviš se u ovoj mutnoj vodi
i sve je mrka prolaznost
i gorak spokoj
IX
Vreme prolazi kroz vazduh
Nemoguće ga je zaustaviti
Moji ljudi umiru od mukotrpnog rad
Razapinjemo mreže vremenohvatače
Gradimo novu kulu zvezdarnicu
Od ostataka zemlje kamena i kostiju
Ali sve se obrušava
I vreme curi kroz sitne pore mreža
Tako smo uvek na početku
Umorni od nesreća i opšteg bola
Osipamo se
Ko će ostati
Rukama ovim iznemoglim
Dotaći nedotaknuto
X
Šta da sagradim
od ruševina na kojim počivam
vremenom ovim večnim izidam
da mir i spokoj sačuvam
bol večni umirim
Koga da prizovem
gde da ostavim prazninu
i utkam postojanje naše
Vičem svim stranama sveta
prizivam glas novi
Javite se
Evo me skrhanog i poseklog
među trulim jamama čovečijim
vetrokaz sam postojani
stena što se roni
XI
Oko poslednje vatre okupismo se
zavetnu knjigu spaljujemo
prahu i pepelu prepuštamo
veru istinu i pamćenje ludi od bola
ispuštamo krike
ništavilost sejemo
našu beskonačnu prazninu
predajemo vremenu
od naših tela osta samo sen
i čusmo poslednje reči
ko će nas naučiti da se sećamo
XII
U prvoj knjizi bi zapisano
na nebu i na zemlji
bezbroj izukrštanih puteva ima
samo jedan od mnogih vodi
zemljom i nebom
samo jedan je od mnogih istinit
U drugoj knjizi piše
stvaranje ni iz čega
stvaranje je jednog Boga
ako nema Boga
dobro se stapa u zlo
kao i zlo u dobro
U trećoj knjizi čitaj
Raduj se
Večnoj svetlosti vida
Veseli se
Vodi sa neba i na zemlji
Veruj
Putem kojim hodaš k Njemu
Oprosti
Bolu nerazdvojnoj senci
Strpljiv budi
I ne rugaj se
Vremenu koje susrećeš na putu
Koliko knjiga
toliko različitih priča
samo jedna knjiga
ima pravo na istinu
kao put
samo je jedan istinit
onaj koji vodi u nestajanje
u večnost
Naš put
XIII
Iz teške tmine
preko lepljive ustajale večne vode
doleću beli gavranovi
na moje umorne ruke sleću
ugarak suza im kaplje
tužnim napevom noći poje
doleću beli gavranovi
šire krila kao oblaci snežni
u kljunovima nose zeleno lišće
dalekih obala života
XIV
Govori onaj koji piše
piše onaj koji se seća
u vreme kada su noć i dan
postali jedno
kada je kiša stala
kada je ptica sletela
u ovo vreme novog nestajanja
kada ne znamo šta činimo
niti znamo kuda idemo
naši životi nestaše netragom
i čemu vreme
i čemu svetlos
samo reč osta sveli otisak
da smo hodali putem
piše onaj koji ne nestaje
koji se u jeziku rađa
