Knez Mihailo – vešt jahač na dobrom konju

[Nina]

Knez Miloš je kazivao da mu je najveća želja bila da ima dobroga konja i dobro oružje. Na dobrom belom konju odjahao je na pregovore s Huršid-pašom pored Drine 1815. godine, a umetnička slika ove veličanstvene scene srpsko-turskih pregovora zaturena je. Knez se potrudio da i njegovi sinovi, Milan i Mihailo, više drugi nego prvi, pošto je prvi bio bolešljiv, imaju još kao dečaci dobre konje i dobre učitelje jahanja.

U približno vreme desile su se dve blage i opominjuće nezgode s konjima, oca i mlađeg sina. Igrajući džilit u dvorištu kragujevačkog konaka, knežev konj je posrnuo i povredio mu nogu, koju je potom dugo lečio. Sin mlađi, Manja-beg, kako su ga svi zvali, jahao je u Požarevcu, pored Morave, omanjeg konjića rogoza, koji se u jednom lugu preplašio i strugnuo daleko u šumu. Kneževi momci su ga brzo pronašli na jednoj grani kako visi, držeći se za nju rukama. Dečaka su zatekli u smehu, nesvesna opasnosti koja mu je pretila.

Obrenovići su za vladavine kneza Miloša stekli ogromno bogatstvo. Deo tog bogatstva bio je u pokretnoj imovini, u rogatoj stoci i u konjima. Posle proterivanja kneza Mihaila s vlasti 1842. godine, kneginja Ljubica, koja je živela u Novom Sadu, izvezla je u jednom mahu, preko Zemuna u Austriju, dželep volova i krava (96 komada) i konja: 35 ajgira, 41 kobilu, 25 ždrebadi i jednu mazgu. Izvezen dželep konja bio je nešto brojniji od stočnog, što ukazuje da su konji bili uzgajani kao i ostala stoka, po čemu se ondašnja Srbija prepoznavala.

U Vlaškoj, u kojoj je najduže živeo, knez Miloš je držao više ergela konja na brojnim feudalnim posedima – mošijama. Neko vreme ergelu konja držao je i u Varadiji, kod Bajića, u koje je bila udata njegova kćer Petrija.Knez Miloš je u Beču posedovao više zgrada, zajedno sa sinom Mihailom. I u tamošnjim štalama bilo je uvek konja, više u Mihailovim, manje u Miloševim. U srbijanskom društvu izbila je jedna afera čiji su akteri Vuk Karadžić, Milovan Janković i Anastas Jovanović, a odnosi se na konje kneza Mihaila i njegov način života u Beču.

 

[Nina]

Predskazivači zlih događaja

Prirodno je što su kneževi u Beču imali solidne kuće i karuce i dobre konje, koji su sinu, punom životne snage i materijalno obezbeđenom, omogućavali da živi opušteno i otmeno, posebno od kada se otac odselio u Bukurešt. Kada je otac saznao da je grof Šandor stradao preskačući prepone, sin je od baba dobio pismo puno prekora: „Zato ja vami danas ištem i preporučujem da vaše besne konje prodate, jerbo ako i neprodate ja ću koga poslati da i ubije.” Razlog za ovu očinsku brigu bio je mogućnost pogibije tokom preskakanja „mataruga”. Sin je pokušao da oca razljuti tvrdnjom da je grof Šandor poludeo i obesio se, a da nije poginuo preskačući mataruge. Greota bi bilo da svoje „besne konje” proda, a još gore bi bilo ako bi on poslao nekog da ih pobije. Sin priznaje da ima dobre konje, da je dobar jahač, pa mu ne priliči da jaše mirne konje. Ocu je dobro poznata njegova kobila, kao i ostali njegovi konji, „da su to konji prema meni” i da ih treba sačuvati. Pre neki dan u Prateru se i „car Franc Jozef zaustavio pa me gledao dugo kad sam baš na kobili po livadi jašio”. Da bi odobrovoljio oca i sačuvao konje, poslao mu je duvan koji je voleo da puši.

Za vreme svoje druge vladavine knez Mihailo je posebno vodio brigu o konjima. Njegove ergele i dalje su bile brojne i bilo je svuda kneževih konja gde god je imao nepokretno imanje i dvorove (Kragujevac, Požarevac, Smederevo, Aranđelovac, Beograd, Topčider). Zabeleženo je u Dnevniku troškova dvoroupravitelja Anastasa Jovanovića da je knez od jedne cirkuzantske družine otkupio jednog konja plativši za njega neverovatnih 12.000 groša!

Valja reći da su srbijanski kneževi, u vreme posete Stambolu, dobijali od sultana na poklon male ergele konja: 1835. Miloš i 1840. i 1867. Mihailo.
Knez Mihailo bio je i organizator konjičkih trka od 1863. godine na beogradskom trkalištu. Najboljim jahačima, onima koji bi zauzeli prvo i drugo mesto, dodeljivao je novčane nagrade iz svog džepa. Nagrađivana su bila i vojna i građanska lica, među njima i kneževi ađutanti, najčešće Svetozar Garašanin, sin Ilije Garašanina.

Obrenović je bio strastan jahač koji je sa svojim dobrim konjima plenio pažnju sugrađana, kao i Franca Jozefa u Beču. Njegov sekretar Milan Đ. Milićević je zapisao: „Knez je bio jahač i lep i vešt za priču.” Znao je knez da sam, na divnom konju, izjaše iz Konaka na Terazijama u pravcu Dvora topčiderskog. „Ljudi su iz dalje trčali da se naglede na dobrom konju dobra jahača!”

U narodu postoji verovanje da su konji dobri predskazivači zlih događaja. Jedan od njih odnosi se na najplemenitijeg srpskog vladara. Knez se sudbonosnog 29. maja/10. juna 1869. godine izvezao s karucama koje su vukla četiri divna konja. Po jednom kazivanju, na izlaznoj kapiji prema Ulici kralja Milana, a po drugom, na uglu kod današnjeg Londona, „prednji konji bili su se usćudili” i nisu nikako hteli da krenu dalje. „Kao da su predosećali da svoga gospodara voze na susret njegovoj pogibiji”, zapisao je jedan savremenik. A kada su vratili istim kolima i konjima mrtvog kneza, nisu mogli proći na ista vrata, jer nije imao ko da ih otključa, pa su vladara uneli kroz sporedni ulaz. Dvor je već bio prazan, bez supruge, bez dece naslednika, prvo veliko upozorenje o propasti dinastije.

 

[Nina]

 

[Nina]

Primer dobrodušnosti

Posle kneževa ubistva izvršen je popis Obrenovićeve imovine, ali on nije sačuvan u celini, pa se pretpostavlja da je njegovo bogatstvo bilo veće. U kneževim štalama zatečeno je 79 konja, a zna se da je kneginja Ljubica, 25 godina ranije, izvezla na pijacu 101 konja i jednu mazgu. Očigledno je da popis kneževe imovine ili nije sve obuhvatio ili nije sačuvan u celini. Sumnja se da je i jedan deo bogatstva u dragocenostima volšebno nestao.

Od 79 konja za jahanje je bilo sedam (Bilan, Ekvator, Trubadur, Ašlet, Čaprazli, Panaš, Kalif), kolskih 26, ostalo su kobile i ždrebad. U Dnevniku troškova dvoroupravitelja Anastasa Jovanovića stoji zapisano da je knez Mihailo slao u Peštu kod učitelja jahanja Benzona na obuku konja Ekvatora. Verovatno je to onaj isti konj kome su se Šumadinci divili dok ga je knez jahao od Konaka do Dvora u Topčideru.

Srbiju kneževa Miloša i Mihaila više karakteriše surovost njenih žitelja nego blagodet i blagodarnost. Istaknuti karakteri surovosti, životne i političke, bili su vožd Karađorđe, knez Miloš, Toma Vučić Perišić i dr., a najlepši primer ljudske dobrodušnosti i milostivosti bio je knez Mihailo. Srbijanci su mu samo jednim prepoznatljivim gestom uzvratili darom – podizanjem spomenika u Beogradu. I to na konju, životinji koju je obožavao.link