ključ smirenja?

[gost 88651]

osetljiv sam na ono što shvatim kao nepravdu.
to izvlači ono najgore u meni.
tad udaram jako nisko.
a vežbam obuzdavanje tog reaktivnog uma, radim na tome.
mislim da je ključ za transformaciju shvatanje da je čovek subjektivan.
uvažiti subjektivnost, ali odbiti da joj daš prvo mesto.

šta vi mislite?

 

[ĐavoljaNevesta]

ne udaram nisko, zbog sebe... ne radi bilo koga.
nepravdu ne trpim, ali ne reagujem više impulsivno kao pre... samo gledam dželata i ne držim ga za ruke.
ma ne uvažiti jsubjektivnost nimalo... ne postoji tu sredina. razumeti delimično, možda...

 

[kichbran]

osetljiv sam na ono što shvatim kao nepravdu.
to izvlači ono najgore u meni.
tad udaram jako nisko.
a vežbam obuzdavanje tog reaktivnog uma, radim na tome.
mislim da je ključ za transformaciju shvatanje da je čovek subjektivan.
uvažiti subjektivnost, ali odbiti da joj daš prvo mesto.

šta vi mislite?

Tako nekako. Čovek pada u vatru kad nije po njegovoj volji, to je osnovni problem. Ali da bi opravdao sebe daje viši smisao tom padanju u vatru u vidu raznih plemenitih namera i ciljeva, zauzimanje strane pravednika i tome slično.

To se kod sebe i ne primećuje, zamaskirano je raznim mehanizmima, ali kad se pogleda oko sebe stvar bude malo jasnija. Kočim sebe koliko mogu, kad se setim. Nekad se setim i naknadno, nekad ni toliko.

 

[Џорџи]

 

[*pustinjakinja]

Не волим ниске ударце, мислим да су одраз немоћи. Нисам 'ладовина, нажалост, знала сам реаговати прилично бурно, но кад увидиш ману учиш држати је под контролом .
Истина је да је некад најбоље окренути се и отићи без ријечи него покушати нешто разријешити, расправа је често директан пут "у блато". Ни не схватимо кад се и како нађемо у њему. Окрени обрни, у суштини свако има своју истину и при том је у праву, питање је само да ли смо спремни уважити и другу страну. Дугачак је понекад пут до тог уважавања, дужи онолико колико не умијемо да се ротирамо с тачке сопственог гледишта.

 

[Jasna]

osetljiv sam na ono što shvatim kao nepravdu.
to izvlači ono najgore u meni.
tad udaram jako nisko.
a vežbam obuzdavanje tog reaktivnog uma, radim na tome.
mislim da je ključ za transformaciju shvatanje da je čovek subjektivan.
uvažiti subjektivnost, ali odbiti da joj daš prvo mesto.

šta vi mislite?

Nepravda pa to ti je. To je sve zato što sam ja mali, a oni su veliki.

I dobo, nepravde prema sebi ignorišem. Ali nepravde prema deci?
Nepravde prema ljudima sa posebnim potrebama? Što je žrtva
slabija, to mi je bolje opravdanje da reagujem.

Odakle?

Iz neizlečene rane iz perioda kada sam bila nemoćna.

I čim je prisutna jaka emotivna reakcija, ne obuzdavam, nego je
zaustavim da ide ka spolja i pustim je da me odvede na mesto
odakle je krenula. Na tom je mestu sećanje na tu istu nepravdu
koja je meni učinjena.

I onda.. Šta ono beše ti radiš? Rekapitulacija... može..