(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
KLIK VREME
Težak dan. Prepun papira, zahteva, čitanja, učenja. Umorne smo obe, i Cic i ja. Popodne već grli noć kad na vratima kancelarije samo proviri glava devojke. Cic je upravo telefonirala, a ja radila.
„Da li vam kojim slučajem treba radnik u agenciji?“
„Ne, hvala dušo“ odgovorih po automatizmu, prekinuta u koncentraciji.
Devojka tiho ode......tiše, nego što je došla.
Cic priča i maše rukom. Razumela sam je.
„Devojko“ povikah niz hodnik
Okrenu se u sekundi, te joj moje mahanje rukom da se vrati postavi osmeh na lice.
„uuuuuuf kako sad da joj kažem“.....pomislih
„Ajde, sedi. Daj mi taj CV.“
33 godine, radila je u firmama, agencijama, završena srednja Trgovačka, pa Viša poslovna.
Pričamo. Posao traži od prvog januara. Konkuriše svuda, ali ništa. Rešila je da pođe lično.
„Slušaj dušo. Nama treba još neko jer radimo po ceo dan, svaki dan, bar ja, ali ne možemo da platimo. Naplata je toliko nesigurna, mesečne obaveze idu, plaćam samo ono što moram, tako da još jednu mesečnu obavezu u vidu plate ne mogu da preuzmem. Imam nenaplaćenog dosta, kao i svi. Biće sve to plaćeno, i plaćaju na gomili kad i oni naplate. Čujem od kolega da mnogo firmi zatvara jer nema prometa. Naši su stali sa zatvaranjem. I novi posao smo uzeli. Dva sam odbila jer mi je intuicija rekla da to uradim, ista ona koja je tebe pozvala nazad. Neozbiljni ljudi, prodavci magle, a ja sam isuviše matora da trošim snagu i vreme na nezaokružene misli tipa avioni, kamioni i spejs šatlovi i da vodim bitke za njih i sa njima. Sistem rada nam je na duge staze. Sa klijentima smo po 15 i više godina. Takvi ljudi se ne ostavljaju zbog par meseci neplaćanja. Celokupna situacija u privredi, te i naša konkretna, ne ostavlja mogućnost za prijem radnika jer država traži svoje uz striktno poštovanje rokova. Ceo radni vek sam knjigovođa, preko 20 godina privatnik, i nikada nismo radili više za manje klijenata i manje para. Sada, kada svi imamo čip na glavi, kada je ogroman posao koji je radilo poresko prebačeno na knjigovođe, biće čupavo.
„Razumem, hoćete da radite sa normalnim ljudima i normalne poslove. Videla sam svašta po agencijama.“
„Da, jer onaj koji laže i maže druge, i mene će lagati, i državu, i sistem. Ne želim da budem deo toga ni po koju cenu. Ne želim ni da pravim firmu u kojoj ću imati desetoro kucača a ja ću biti gazda koji za sve odgovara, a sada, odgovaraš i ako dišeš. To sam imala pre 20 godina kada ni jedna od ovih velikih nije postojala. Pomagala, zapošljavala, primala poslove da bih zaposlila. Sve može, slave, preslave, rođendani, godišnjice, boli me stomak, glava, imam problema, moram ovamo, onamo, ali kad je bilo stani pani, završni račun, naprasno se porazboljevaše. Kad nisam umrla tad od umora, jer rok je rok, a ja sam jedina odgovorna. E, onda, kad se zdrave vratiše, samo rekoh „Kod mene i kerovi nisu vezani, a kamoli ljudi“. I preokrenuh agenciju naopačke hahahaah Posle je došla Suzana, divno prepametno i karakterno izuzetno stvorenje, ali sa zdravstvenim problemima. Deset godina smo bile skupa, prošle svašta od života skupa, njennu svadbu, rođenje jednog deteta....za drugo je želela da me oslobodi obaveza jer nije smela uopšte da radi, visokorizična trudnoća. I danas se čujemo. Bila je sa mužem i na svadbi ove dame ovde.
Ovo je drugo vreme, vreme da imaš oči i na leđima...klik vreme....vreme koje čoveka izbacuje iz upotrebe a uvodi sistem. Ne vidiš ga....samo čuješ klik. To je tako, moramo ići u korak sa vremenom, kakvo god da je, i mi tu ništa ne možemo da promenimo, ali možemo da zadržimo ljudskost i miran san“.
„Niko nije ovako razgovarao samnom. Ovako otvoreno i toplo. Ovde mi se baš dopada........nekako je drugačije nego na drugim mestima“.
„haha ne znaš ti moju majku. Stroga a duševna, i trpeljiva, ali što iseče, to više ne niče. Svima se dopada koji dođu, zato i ostaju. Mladi klijenti kažu da im je kao mama hahaha Nije sterilno i hladno, strogo poslovno. Ima dušu. Da li si konkurisala svuda? U velikim firmama? Sa ovim iskustvom, a vidim iz razgovora i da znaš kontiranje, propise, radila si obračun pdv-a, trebala bi naći posao. Ja sam radila i u drugim firmama, Ljiljka me naterala da vidim kako je hahaha.“
„Ma svaki dan konkurišem. Više ne znam šta da radim, posla nigde. Želela bih posao na duže, da se smirim negde, da radim, imam sigurnost. Znam kakav je ovo posao, da je robija i da je teško, ali izgleda da je nemoguće naći jer je mnogo nezaposlenih i mnogo otpuštanja zbog ovakve situacije. Stvarno nisam zahtevna , ali me hvata očaj. Pa vi ste majka i ćerka? “
„Da. Ako ti je za utehu, i ja sam nezaposlena, mada radim sa mamom. Sad je tako. Biće bolje čim dođe još posla. Maki, da li su kolege primile nekog, znaš da su raspisali konkurs?“
„E, da, dobro si se setila. Sad ćemo saznati“.....okrećem telefon druge knjigovodstvene agencije.......javila se radnica.....jesu, primili su nekog.“
Devojka sedi začuđena a opuštena. Lepo vidiš da je zatečena.
„Dušo, ja ne mogu da ti dam posao sada, ali ono što mogu, i što želim, je da zadržim tvoj CV i da te pozovem za par meseci, kada ostanem sama, i kada će mi trebati pomoć. Možeš i ti nas pozvati ako nađeš neki posao, pa dođi sa njim. To bi bila najbolja varijanta u kojoj bi se svi osećali lepo.“
Osmeh na umornom mladom licu. Kosa vezana u rep, visoko na potiljku se promeškolji.
„Niste me pitali ni da li sam udata, da li imam dece, gde živim. Pričali smo o knjiženju i šta sam radila. Navikla sam da samo kratko kažu „Ne“ i da me čak i ne pogledaju“
„hahaha dobro, gde stanuješ“
„Na Bežanijskoj kosi“
„Blizu je, te nećeš gubiti vreme i snagu na prevoz“.
Uzimam papire sa stola u ruke, znak da želim razgovor da privedem kraju. Razumela je.
Ustaje sa svojom fasciklom u rukama...rep se pokrenu, osmeh prolepša lepo lice.
„Zadržala sam vas, izvinite, ali prijalo mi je.....“
„I nama je prijala pauza i razgovor, i želim ti da brzo nađeš posao“ uz osmeh govori ovo moje pile.
„Dušo, a ja ti želim, da mi kada te pozovem za pomoć, kažeš da ne možeš jer već imaš posao kojim si zadovoljna“.
„E ovo mi stvarno niko nikad nije rekao, i to ovako“
Skromna mladost izađe sa osmehom i tugom....predstoji joj borba, traženje koje ubija....samo je malo starija od moje Cic.
Posle par dana sretoh koleginicu iz one druge velike agencije. Pitam kako se nova radnica prilagodila. Kaže, dobila je otkaz, primili su neku drugu, stariju gospođu, pa će videti.
„I bre, nisam znala“ ipak joj dadoh fotokopiju onog CV uz vrlo kratko objašnjenje o znanju te devojke.
I tako.....sad ne znam kako da završim ovaj zapis..
...a što pa mora da ima kraj kad život ide dalje 
PS Dobar vam dan blogeri.....šućmurasto vreme i ovaj oblačnjikav radni dan ....odoh na pijacu u zeleni lekovit centar....pauzaaaaaaaaaaa
.....baš mi je trebao tako topao zagrljaj.....baš 