Kletva slomljenog srca

Kad sve usporenije,

i sve tiše kuca,

kad zaćuti,

zažmuri,

povuče se

i pritaji.

Kad samo vene,

umesto da gaji,

Kad ne želi da zna,

Kad još uvek leči stare rane,

Nekad na vrhu,

a sad spalo na najniže grane,

Ovo stablo toplotu prepoznaje,

ali se svetlosti ne predaje,

Nekada joj se predalo bez predrasuda,

iskreno i slepo,

naivno,

misleći da je sve u ovom svetu dostižno i lepo,

Potonulo,

opeklo se o lažne svetlosti sjaj,

sada ni onoj iskrenoj neće poverovati

kletva slomljenog srca

koja u svemu vidi kraj.



K.V.