Клаус-Рајнер Јакиш:Немачка да размисли о напуштању евра

[Lord Tywin]

Шеф ЕЦБ Марио Драги је подлегао снажном притиску шпекуланата и политици задужених држава јужне Европе. ЕЦБ поново прави заокрет и себе види као главног спасиоца евра. Ко од грађана може да верује једној таквој институцији која стално мења своју стратегију? Колико је ЕЦБ веродостојна када у њој земље попут Немачке више немају шта да кажу? Али много важније је: ко може да верује једној банци која крши споразуме и само у виду има опоравак финансијског тржишта, а не грађана?

ЕЦБ је кренула у одлучујућу битку за спас евра. Њен шеф, Марио Драги изненада је најавио да ће банка учинити све да спаси заједничку валуту. „Верујте ми, то ће бити довољно“, рекао је Драги. Велик залогај.

Оно што су многи најпре видели као велики план заштитника валуте, постепено се претвара у фијаско, јер најава нових мера очигледно није усаглашена у Савету Европске централне банке (ЕЦБ). Такође и начин на који је Драги своју одлуку извео на пут је потпуно неозбиљан – на једној инвеститорској конференцији у Лондону, на којој је све врвело од шпекуланата који рачунају са крахом евра. Драги је на том месту успут најавио да ће евро бити спасен. Погрешно место. Погрешна публика. Погрешна порука. Берза је славила. Али тим мерама - које би на својим леђима требало да носе порески обвезници – место је на састанку ЕЦБ, као и на конференцији за штампу после састанка, а не у сенци „лављег брлога“.

Немачка марка

Шта најаве Драгија конкретно предвиђају није познато. Вероватно у великом стилу жели да најави куповину државних обвезница јужноевропских земаља, пре свега Шпаније и Италије.


Друга мера би могла да буде, да се Европском стабилизационом механизму (ЕСМ) додели банкарска лиценца. На тај начин би ЕСМ неограничено снабдевала Европска централна банка. Под знаком навода обе идеје значе да ЕЦБ размишља о додатном штампању новца. Или другим речима: ЕЦБ на располагање уступа машине за штампање новца, којим на паркету берзе свако може да се послужи.

Драгијев план крши ЕУ споразуме

План је очигледан преступ против споразума из Мастрихта. Смисао ЕЦБ није да финансира државе. То је у документу јасно наведено. Немачка савезна банка се зато у дипломатској форми, али веома енергично изјаснила против такве политике. Немачка савезна банка је међутим у савету ЕЦБ изолована.

Својим најавама Драги спроводи још један заокрет у политици ЕЦБ. Истина је притом да је са куповином државних обвезница започео његов претходник Жан Клод Трише. Од доласка Драгија на чело ЕЦБ споран програм је најпре мировао и он је пропагирао стратегију према којој је ЕЦБ требало да се повуче пред спасавањем евра. Драги је више пута апеловао на политичаре да коначно нешто предузму, јер стварне проблеме задуживања и санирања државног буџета ЕЦБ ионако не може да реши. То морају да ураде шефови држава и влада, а многи од њих још увек не схватају драматичност кризе.

ЕЦБ себе види као спасиоца евра

Драги је сада подлегао снажном притиску шпекуланата и политици задужених држава јужне Европе. ЕЦБ поново прави заокрет и себе види као главног спасиоца евра. Ко од грађана може да верује једној таквој институцији која стално мења своју стратегију? Колико је ЕЦБ веродостојна када у њој земље попут Немачке више немају шта да кажу? Али много важније је: ко може да верује једној банци која крши споразуме и само у виду има опоравак финансијског тржишта, а не грађана?

Спасавање евра без граница, у које би била укључен ЕЦБ заправо значи да ће политика јефтиног новца бити настављена свом снагом, а управо та политика је кризу и омогућила. Последице ће бити фаталне. Инфлација у еврозони да сада није била велика тема. Тренутно је раст цена чак у опадању, али тако би могло да остане само још неко време, јер се не искључује могућност нове економске кризе.

Европска централна банка обећава и да ће решити проблем вишка ликвидности. Али шта ће се догодити ако јој то не пође за руком? Онда би могло да дође до великог раста цена. То би за погођене земље било идеално: преко инфлације се решити дугова је одувек био најелегантнији начин да се једна земља реши проблема. Онда рачун плаћа становништво, чији новац више не вреди много.

Критиковање Немачке је апсурдно

Немачка је све више на удару критика, јер се наводно не залаже довољно за спас евра и што наводно спречава све спасилачке покушаје. Пребацивања Берлину све гласније долазе из многих главних градова Европе. То је апсурдно.

Немачка је до сада издвојила милијарде и милијарде евра за спасилачке пакете, како би помогла државама у кризи. Сада само посматра како се на њену штету мења однос снага у ЕЦБ. Немачка је изолована и више се не пита у доношењу важних одлука – било да је реч о ЕЦБ, Међунардном монетарном фонду или Европској комисији. Ипак, немачки порески обвезници и даље морају да отварају свој новчаник. То на далеке стазе не може да изађе на добро. Грађани неће више хтети да буду део тога.

Да ли је евро вредан високе спасилачке цене?

Дошло је време да се размисли да ли би Немачка требало да напусти еврозону. Нема сумње, немачка економија има велике користи од евра. То је истовремено пројекат од великог значаја за европску идеју и све предности које постоје: мир и слобода. Али, да ли је евро вредан високе цене коју народ за његов спас мора да плати?

Јасног одговора нема, али о томе треба размислити. Посебно зато што су шансе за преживљавање еврозоне у сваком случају мале. Јер која монетарна унија може дугорочно да егзистира, када зависи од сваке новчанице узавреле машине за штампање новца.

Аутори: Клаус-Рајнер Јакиш (ХР) / Борис Рабреновић

(Дојче веле)
http://www.nspm.rs/hronika/klaus-rajner-jakisnemacka-da-razmisli-o-napustanju-evra.html

 

[Lord Tywin]

http://www.nspm.rs/hronika/noje-osnabriker-cajtung-nemacka-je-preopterecena.html
Европска централна банка има неславну улогу. У њој је немачки глас једнак гласу Малте и Кипра. Притом Немачка сноси највећи ризик, док земље погођене кризом имају већину. Белину се тај однос снага не допада.

У тексту насловљеном „Немачка је преоптерећена“ лист Ноје оснабрикер цајтунг пише о европској дужничкој кризи: „Када је реч о кризи евра Европска унија се налази на раскрсници. Или ће Немачка да покаже више солидарности и стане иза дугова јужних земаља – што ће имати дугорочне последице по штедише и пореске обвезнике – или ће да се каже: када се ради о новцу, пријатељство престаје. То би онда, пре или касније, фактички значило крај ЕУ и ново оптерећење за земљу са јаким извозом као што је Немачка. Међутим, солидарност под сваку цену, земље погођене кризом не могу да очекују. Грчка, Португал и Шпанија су привредно руиниране. Најновији пакет помоћи за банке у Мадриду, вредан 100 милијарди евра, тешко да ће бити довољан. Другачије тврдње појединих политичара највероватније ће се показати као погрешне. Погледајмо Грчку. Пад би могла да следи и Италија. Непрестаним повећањем пакета помоћи спирала можда може да се успори, али не и заустави. Кључни проблем остаје: земље јужне Европе су економски преслабе да би животни станадард саме својим снагама могле да одржавају. Њима је у принципу непрестано потребна помоћ. Европска централна банка има неславну улогу. У њој је немачки глас једнак гласу Малте и Кипра. Притом Немачка сноси највећи ризик, док земље погођене кризом имају већину. То значи да Централној банци са сваким новим кораком прети опасност да буде на гласу као главни негативац у европској дужничкој унији.“

Рајнише пост: „У хладном рату финансијског тржишта против држава еврозоне, почела је неконтролисана трка у наоружању. С обзиром да међународни инвеститори нису импресионирани - милијарде вредним - спасилачким пакетом, министри финансија и централни банкари дужничких земаља стално размишљају о повећању моћи пакета. Ни више од пола билиона евра, колико је договорено за Европски спасилачки механизам, очигледно да није довољно. Сада за њега не би требало да постоји горња граница. Прсталице те врсте превентиве – шеф ЕЦБ Марио Драги и премијер Италије Монти су међутим у заблуди. Они верују да финансијско тржиште могу да доведу разуму све опаснијим оружјем. Кривица заправо лежи у дугогодишњој лошој финансиској политици дужничких земаља, што је сада изазвало агресивне спекулације на тржишту. И све док елементарни подаци у тим земљама не функционишу, не може да их заштити ни једно финансијско оружје на свету. Монти, Драги и остали у ствари желе да надокнаде коришћење евро обвезница, чему се Меркелова оштро противи. Спасилачки механизам без граница на све ће пребацити терете дуга јужноевропских земаља. Посебно ће бити опетерећене државе северне Европе.”

Лист Ноје вестфелише у тексту насловљеном „Слон у порцеланској радњи“ осврће се на путовање америчког председничког кандидата Мит Ромнија: „Мит Ромни настоји да се представи као државник на светској бини и притом делује као слон у радњи порцелана. Од Лондона, преко Јерусалима до Варшаве оставља трагове штете. Председнички кандидат замерио се Енглезима критикујући припреме за Олимпијаду. У Израелу је сугерисао да су Палестинци „културно“ на неки начин инфериорни, а у Пољској је један његов изнервиран сарадник нервозно отерао новинара који је са Ромнијем желео да разговара. Због свега тога Американцима се неминовно поставља питање да ли републиканци имају одговарајућег председничког кандидата? Сећање на једног другог кандидата кога је красила слична мешавина неискуства, мањка сензибилности и мисионарске ревности, није баш најбоље. Ромни у сваком случају себи није учинио услугу овим путовањем. Да ли он то својим сународницима ненамерно нуди очигледан контраст са актуелним председником?

Обаму је својевремено у Берлину усхићено дочекало 200.000 људи. Његовом изазивачу пљескало је неколико спонзора и одабраних гостију. Сви други су вероватно били срећни када је председнички кандидат отпутовао даље. Неуспео пут у новембру не би требало да утиче на исход избора. Спољна политика овога пута не игра толико важну улогу. Срећом по Ромнија, јер је ово путовање била чиста катастрофа.“

Приредио Борис Рабреновић

(Дојче веле)