Kao i svake subote, bar u naselju je oživeo. Tu su se gledale fudbalske utakmice na dva velika televizora, prodavalo se točeno pivo i pržio se pomfrit. Vikendom je bar postajao tesan za sve goste - ljubitelje fudbala, najrazličitijeg kalibra. Ulazili su i lokalni pijanci, koje je vlasnik bara tolerisao, jer su vremenom postali nerazdvojni deo atmosfere. Ulazili su i ljudi pristojnih profesija koji su jednako vatreno sa ostalima gestikulirali prilikom svake sporne situacije, unoseći tako živost u svoju monotonu i otupelu svakodnevicu. Neki su ispočetka bili više rezervisani, na distanci kojom su održavali sopstveno uverenje u dominaciju nad okolnom bučnom masom, ali bi nakon prvog sudijskog signala zaboravljali ulogu posmatrača, pa bi vikali, lupali pesnicama o sto i davali odušak svojim glupostima. Jedni su pratili fudbalske utakmice otkako znaju za sebe; drugi su se zagrejali u poslednje vreme, nekako iz nužnosti, nalazeći u sportu spas od večito nezadovoljnih supruga koje su ih čekale kući, neuredne, podebele i džangrizave. Misao o fudbalskoj lopti pomagala im je da bezbolnije prolaze kroz životno delanje. Fudbalska lopta je postala metafora njih samih, glatka, jednako bezlična kako god da je zavrtiš, bez rubova, bez ičeg specifičnog po čemu bi bila zapamćena... Prazne sadržine, jednostavno vazduh pod pritiskom, išutiran delatničkim neuspesima.
Većina je ranije već uplatila tikete u kladionicama, među njima i Lune. Zauzeo je svoje uobičajeno mesto i namigivao devojkama koje poslužuju pivo. Radio je kao vozač u jednoj firmi, subota mu je bila jedini slobodan dan u sedmici Strastveni kockar, palio se mnogo i, očekivano, često je gubio. Mizerno se oblačio, neretko ni za pivo nije imao, ali barem nikome nije dugovao.
Te subote je Lune uložio neuobičajenu sumu - celu platu dobijenu prethodnog dana. Želeo je da napokon izvuče sav prethodno izgubljeni novac. Prekršio je osnovno pravilo kockanja - da ne ulaže više nego što je spreman da izgubi, ali nekako je bio siguran u svoju prognozu. Obukao je čak i košulju za koju je verovao da mu donosi sreću. Nesvesno je iskapio kriglu piva, ne osetivši ukus.
Utakmice još uvek nisu počele, atmosfera je bila dobra i zagrejana, prisutni su se kuražili međusobno ili zajedno strahovali, i to je jedino što daje čaroliju takvim večerima. Nakon početka utakmica ili neposredno posle njihovog završetka ništa više neće biti isto - neki će izlaziti ćutke, prebledelih lica, drugi će se povući u sebe, nalivajući se pivom, a treći će raspaljeno vikati i psovati sudije, igrače, trenere, ceo svet. Razume se, biće i onih zadovoljnih koji su ponešto zaradili i koji će šetati od stola do stola, doživljavajući sebe dobrim Samarićanima, saučestvujući sa gubitkom ostalih, a u stvari hraneći se njihovom bespomoćnošću i gradeći kulu sopstvenog trijumfa od komadića tuđe zavisti i očaja, kako bi im uspeh bio potpun i bezuslovan.
Danas Lune nije učestvovao mnogo aktivno u razgovoru, pogled mu je bio usmeren ka televizoru, i kao da nije čuo šta se priča oko njega. Ostali su brzo osetili da je Lune uložio više nego obično i odmah mu se počeli približavati kao lešinari koji predosećaju agoniju žrtve. Jedino što može biti uteha za izgubljen novac je kad neko drugi izgubi više. Sve drugo nema značaja.
Došlo je vreme i otpočela je utakmica koju je Lune očekivao. Obično razgovorljiv, sada ni glasa nije puštao. Osećao je na sebi desetine pari očiju koje ga posmatraju, a njihova vašarska radoznalost ga je izluđivala. Prvo poluvreme je završeno bez golova, a već se bližio i kraj drugog. Kladio se na goste, ali nije više bilo nikakve nade da mogu pobediti, posebno jer su domaćini igrali odlično i stalno napadali. Lune je počeo pomalo i da komentariše, ali ne kao dijalog sa drugima, već više onako, sebi u bradu, tihim i tužnim glasom. Ostali su ga gledali, ko zlurado, ko sažaljivo... Znali su oni dobro šta znači izgubiti mnogo para i, posmatrajući njega, kao da su posmatrali sopstveno mučenje u sličnim momentima, pa, videvši svoje stanje sa strane, skoro da im je bivalo bolje.
Tekao je poslednji minut utakmice. Domaćinima je bila potrebna pobeda po svaku cenu, nerešen rezultat ih nije spašavao i, prilikom jednog direktnog slobodnog udarca, ceo tim, zajedno sa golmanom, sjatio se u kazneni prostor gostujuće ekipe. Centriranje nije bilo dobro i lopta se našla u dometu gostujućeg igrača koji je, primetivši prazan gol na suprotnoj strani terena, iz trka, svom snagom šutnuo loptu u drugu polovinu. Nakon dva, tri udarca o zemlju, lopta je pogodila gol protivnika, usledila je neopisiva radost, a sudija je u to vreme odsvirao kraj. Gosti su pobedili.
Na terenu su fudbaleri jednog tima trčali i grlili se, ali je njihova radost bledela pred onim što je Lune predstavljao u tom momentu. On je skakao, ljubio sve, prosuo kriglu piva na onog pored sebe, ali mu niko to nije uzeo za zlo. Dugo svi pamte te retke situacije obrta, a one su povremeno i neophodne zbog razmrdavanja postojećeg stanja, ustajalog od razočarenja, zadaha na pivo i pazuhe.
Za vreme utakmice, Lune se molio Bogu. U Boga nikada nije verovao, ali je danas bio spreman na sve, čak i da potraži pomoć tamo gde mu nikada nije padalo na pamet. Sebi je obećao da će prvom prilikom otići u crkvu i ostaviti neki prilog... Samo da gosti pobede.
Izašao je iz bara da se nadiše svežeg vazduha. Poželeo je da se odmah zahvali Bogu. Spustio se na kolena, ne osećajući ništa, podigao ruke ka nebu i počeo da zahvaljuje.
Istog trenutka kraj njega prođe majka sa detetom. Dečak, otprilike desetogodišnjak, sa koferom za violinu u ruci, verovatno u povratku sa časa, širom otvorenih očiju posmatrao je čoveka na kolenima.. Majka pogleda u pravcu Luneta, sa loše prikrivenim neodobravanjem koje bi, da nije bilo filtrirano dobrim vaspitanjem, ličilo na čisti prezir. Brzo povuče dečaka za ruku.
Lune se trgnu - dečak je neverovatno ličio na njega, kada je i on bio tako mali momak. Tada je i on išao na časove violine, bio je talentovano i lepo dete, roditelji su ga obožavali, u školi je imao naklonost učitelja... Sve mu je išlo od ruke i svi su verovali u njega. Uspomena ga bolno vrati u neku drugu čistu svest, u jedan davno potonuo bajkovit svet koji je nepovratno istekao kroz godine.
Pogleda ka zemlji. Ispostavilo se da jednostavno nije samo na kolenima, već kleči u nekakvoj bari posle kiše. Izlizane pantalone su sada na njemu izgledale još jadnije, nakvašene tako do kolena. Krajevi košulje su mu visili preko kaiša, cipele su bile zašnirane pertlama različite boje, leva cipela mu je zjapila kod palca.
Šta je radio u tom zadimljenom baru, zašto je bio sa tim ljudima... šta se pobrkalo usput...
Lune spusti glavu i gorko zaplaka.
Većina je ranije već uplatila tikete u kladionicama, među njima i Lune. Zauzeo je svoje uobičajeno mesto i namigivao devojkama koje poslužuju pivo. Radio je kao vozač u jednoj firmi, subota mu je bila jedini slobodan dan u sedmici Strastveni kockar, palio se mnogo i, očekivano, često je gubio. Mizerno se oblačio, neretko ni za pivo nije imao, ali barem nikome nije dugovao.
Te subote je Lune uložio neuobičajenu sumu - celu platu dobijenu prethodnog dana. Želeo je da napokon izvuče sav prethodno izgubljeni novac. Prekršio je osnovno pravilo kockanja - da ne ulaže više nego što je spreman da izgubi, ali nekako je bio siguran u svoju prognozu. Obukao je čak i košulju za koju je verovao da mu donosi sreću. Nesvesno je iskapio kriglu piva, ne osetivši ukus.
Utakmice još uvek nisu počele, atmosfera je bila dobra i zagrejana, prisutni su se kuražili međusobno ili zajedno strahovali, i to je jedino što daje čaroliju takvim večerima. Nakon početka utakmica ili neposredno posle njihovog završetka ništa više neće biti isto - neki će izlaziti ćutke, prebledelih lica, drugi će se povući u sebe, nalivajući se pivom, a treći će raspaljeno vikati i psovati sudije, igrače, trenere, ceo svet. Razume se, biće i onih zadovoljnih koji su ponešto zaradili i koji će šetati od stola do stola, doživljavajući sebe dobrim Samarićanima, saučestvujući sa gubitkom ostalih, a u stvari hraneći se njihovom bespomoćnošću i gradeći kulu sopstvenog trijumfa od komadića tuđe zavisti i očaja, kako bi im uspeh bio potpun i bezuslovan.
Danas Lune nije učestvovao mnogo aktivno u razgovoru, pogled mu je bio usmeren ka televizoru, i kao da nije čuo šta se priča oko njega. Ostali su brzo osetili da je Lune uložio više nego obično i odmah mu se počeli približavati kao lešinari koji predosećaju agoniju žrtve. Jedino što može biti uteha za izgubljen novac je kad neko drugi izgubi više. Sve drugo nema značaja.
Došlo je vreme i otpočela je utakmica koju je Lune očekivao. Obično razgovorljiv, sada ni glasa nije puštao. Osećao je na sebi desetine pari očiju koje ga posmatraju, a njihova vašarska radoznalost ga je izluđivala. Prvo poluvreme je završeno bez golova, a već se bližio i kraj drugog. Kladio se na goste, ali nije više bilo nikakve nade da mogu pobediti, posebno jer su domaćini igrali odlično i stalno napadali. Lune je počeo pomalo i da komentariše, ali ne kao dijalog sa drugima, već više onako, sebi u bradu, tihim i tužnim glasom. Ostali su ga gledali, ko zlurado, ko sažaljivo... Znali su oni dobro šta znači izgubiti mnogo para i, posmatrajući njega, kao da su posmatrali sopstveno mučenje u sličnim momentima, pa, videvši svoje stanje sa strane, skoro da im je bivalo bolje.
Tekao je poslednji minut utakmice. Domaćinima je bila potrebna pobeda po svaku cenu, nerešen rezultat ih nije spašavao i, prilikom jednog direktnog slobodnog udarca, ceo tim, zajedno sa golmanom, sjatio se u kazneni prostor gostujuće ekipe. Centriranje nije bilo dobro i lopta se našla u dometu gostujućeg igrača koji je, primetivši prazan gol na suprotnoj strani terena, iz trka, svom snagom šutnuo loptu u drugu polovinu. Nakon dva, tri udarca o zemlju, lopta je pogodila gol protivnika, usledila je neopisiva radost, a sudija je u to vreme odsvirao kraj. Gosti su pobedili.
Na terenu su fudbaleri jednog tima trčali i grlili se, ali je njihova radost bledela pred onim što je Lune predstavljao u tom momentu. On je skakao, ljubio sve, prosuo kriglu piva na onog pored sebe, ali mu niko to nije uzeo za zlo. Dugo svi pamte te retke situacije obrta, a one su povremeno i neophodne zbog razmrdavanja postojećeg stanja, ustajalog od razočarenja, zadaha na pivo i pazuhe.
Za vreme utakmice, Lune se molio Bogu. U Boga nikada nije verovao, ali je danas bio spreman na sve, čak i da potraži pomoć tamo gde mu nikada nije padalo na pamet. Sebi je obećao da će prvom prilikom otići u crkvu i ostaviti neki prilog... Samo da gosti pobede.
Izašao je iz bara da se nadiše svežeg vazduha. Poželeo je da se odmah zahvali Bogu. Spustio se na kolena, ne osećajući ništa, podigao ruke ka nebu i počeo da zahvaljuje.
Istog trenutka kraj njega prođe majka sa detetom. Dečak, otprilike desetogodišnjak, sa koferom za violinu u ruci, verovatno u povratku sa časa, širom otvorenih očiju posmatrao je čoveka na kolenima.. Majka pogleda u pravcu Luneta, sa loše prikrivenim neodobravanjem koje bi, da nije bilo filtrirano dobrim vaspitanjem, ličilo na čisti prezir. Brzo povuče dečaka za ruku.
Lune se trgnu - dečak je neverovatno ličio na njega, kada je i on bio tako mali momak. Tada je i on išao na časove violine, bio je talentovano i lepo dete, roditelji su ga obožavali, u školi je imao naklonost učitelja... Sve mu je išlo od ruke i svi su verovali u njega. Uspomena ga bolno vrati u neku drugu čistu svest, u jedan davno potonuo bajkovit svet koji je nepovratno istekao kroz godine.
Pogleda ka zemlji. Ispostavilo se da jednostavno nije samo na kolenima, već kleči u nekakvoj bari posle kiše. Izlizane pantalone su sada na njemu izgledale još jadnije, nakvašene tako do kolena. Krajevi košulje su mu visili preko kaiša, cipele su bile zašnirane pertlama različite boje, leva cipela mu je zjapila kod palca.
Šta je radio u tom zadimljenom baru, zašto je bio sa tim ljudima... šta se pobrkalo usput...
Lune spusti glavu i gorko zaplaka.
