guest 135511
Buduća legenda
- Poruka
- 39.924
Ове године 200 година од рођења Серена Кјеркегора (1813 - 1855), може једна темица у почаст, овде. 
Успут - истовремено са Кјеркегором живљаше и Ханс Кристијан Андерсен.
Оно што је занимљиво за овај пдф, будући да је пре неки дан отворена тема о Хегелу, је што се Кјеркегорова филозофија јавља као реакција на Хегелов историцизам, односно Кјеркегор сматра да су ове "објективне истине" за које се занима хегелијанска филозофија потпуно неважне за постојање појединца, за њега је важније доћи до оне истине која је битна за појединачне животе, дакле није оно што што је важно неки општеважећи опис човекове природе већ лични однос према сопственом постојању.
Не дух времена, него дух дубина је оно што треба да занима човека.
Односно, ако паднеш у бару пуну крокодила, за тебе није важно колико има крокодила, које су врсте, одакле они ту, итд. О томе да је 3 + 3 = 6 нећемо размишљати у тренутку смрти. Нећете срести некога по први пут и питати га "а шта мислиш о корелативности субјекта и објекта?" или "шта је субјекат сазнања?" и тиме процењивати његов дух, морални квалитет, итд, јер његова суштина, оно што та особа јесте реално постоји и постојаће имала она или немала појма о овим питањима, нити се тиме њена вредност умањује. Тиме, ништа није профано - све је свето.
Ако погледамо Јунгову дефиницију архетипова, јасно је да се онострано односи и према појединцу на врло личан начин (зато немам аверзију према личном обраћању богу или личним молитвама, наказно би било да се молим... ерррм.. квалитативној множини). Није дух туп, слеп, глув и глуп (метафорички говорећи) да се нека врста личног односа не може имати. Омниприсутан и омнипотентан, а ја му се не могу обраћати? Јер, ја сам тренутно индивидуа и не могу престати то да будем својом вољом. Нити се морам због тога бичевати и самокажњавати. Нити то значи да одбацујем своје право сопство.
Proučavajući snove svojih pacijenata Jung je uočio da se u njima često javljaju elementi koji nisu individualni, koji se ne mogu objasniti ničim iz života pojedinca, već predstavljaju iskonska, urođena i nasleđena obličja ljudskog uma. Ove univerzalne duševne oblike, „nevidljive korene psihe“, koji svoje prisustvo otkrivaju samo preko simboličnih slika i koji se reprodukuju u svim vremenima i na svim meridijanima, Jung je nazvao arhetipovima. Možda bismo ih mogli opisati kao obrasce, paterne, ono isto nemo znanje usled koga ptice grade svoje gnezda, a jegulje nalaze put do mrestilišta. Ono znanje od koga je moderni čovek odsečen.
Arhetipovi su univerzalno ljudski, pripadaju onom sloju psihe koji je Jung nazvao kolektivnim nesvesnim, ali u snovima, vizijama, ili nekim čudnim sinhronicitetima, koje doživljava pojedinac, javljaju se na način, koji je temeljno povezan sa njegovom ličnom stvarnošću, i upravo ova veza između večnog i duboko individualnog ih čini fascinantnim.
Читава еволуција, еволуција је свести. Живот је "радио" милијардама година да изнедри - свест. Живот је кретање ка свести. Свако од вас је овде и свестан је да нешто ради. Не зна шта конкретно, али зна да нешто ради и да за нешто скупо плаћа - унапред, и не може тек тако одбацити свој живот, своје личне патње и радости, своје лично кретање ка свесности, и чамити на тераси и чекати да умре, само зато што је ово бедна сенка апсолутног света који ћемо спознати кад умремо. Па, и смрт се мора заслужити.
Шта кад у свом духовном раду дођете до врхунца напора и патње и схватите да сте ударили у зид и да даља значења морате извлачити из сопствене стазе? Шта кад се нађете у тампон зони, нисте више толико везани сенкама, али вам је такође и светлост извора заклоњена?
Наравно, није исправно и кад се значење цео живот извлачи само из сопствене стазе, нити су мудри они који мисле да је само њихово лично искуство довољно и да никад ништа не морају да науче, да су њихова размишљања уникатна и да их нико никад није имао (такви најчешће измисле струју иако је Тесла то већ урадио) .
Успут - истовремено са Кјеркегором живљаше и Ханс Кристијан Андерсен.
Оно што је занимљиво за овај пдф, будући да је пре неки дан отворена тема о Хегелу, је што се Кјеркегорова филозофија јавља као реакција на Хегелов историцизам, односно Кјеркегор сматра да су ове "објективне истине" за које се занима хегелијанска филозофија потпуно неважне за постојање појединца, за њега је важније доћи до оне истине која је битна за појединачне животе, дакле није оно што што је важно неки општеважећи опис човекове природе већ лични однос према сопственом постојању.
Не дух времена, него дух дубина је оно што треба да занима човека.
Односно, ако паднеш у бару пуну крокодила, за тебе није важно колико има крокодила, које су врсте, одакле они ту, итд. О томе да је 3 + 3 = 6 нећемо размишљати у тренутку смрти. Нећете срести некога по први пут и питати га "а шта мислиш о корелативности субјекта и објекта?" или "шта је субјекат сазнања?" и тиме процењивати његов дух, морални квалитет, итд, јер његова суштина, оно што та особа јесте реално постоји и постојаће имала она или немала појма о овим питањима, нити се тиме њена вредност умањује. Тиме, ништа није профано - све је свето.
Ако погледамо Јунгову дефиницију архетипова, јасно је да се онострано односи и према појединцу на врло личан начин (зато немам аверзију према личном обраћању богу или личним молитвама, наказно би било да се молим... ерррм.. квалитативној множини). Није дух туп, слеп, глув и глуп (метафорички говорећи) да се нека врста личног односа не може имати. Омниприсутан и омнипотентан, а ја му се не могу обраћати? Јер, ја сам тренутно индивидуа и не могу престати то да будем својом вољом. Нити се морам због тога бичевати и самокажњавати. Нити то значи да одбацујем своје право сопство.
Proučavajući snove svojih pacijenata Jung je uočio da se u njima često javljaju elementi koji nisu individualni, koji se ne mogu objasniti ničim iz života pojedinca, već predstavljaju iskonska, urođena i nasleđena obličja ljudskog uma. Ove univerzalne duševne oblike, „nevidljive korene psihe“, koji svoje prisustvo otkrivaju samo preko simboličnih slika i koji se reprodukuju u svim vremenima i na svim meridijanima, Jung je nazvao arhetipovima. Možda bismo ih mogli opisati kao obrasce, paterne, ono isto nemo znanje usled koga ptice grade svoje gnezda, a jegulje nalaze put do mrestilišta. Ono znanje od koga je moderni čovek odsečen.
Arhetipovi su univerzalno ljudski, pripadaju onom sloju psihe koji je Jung nazvao kolektivnim nesvesnim, ali u snovima, vizijama, ili nekim čudnim sinhronicitetima, koje doživljava pojedinac, javljaju se na način, koji je temeljno povezan sa njegovom ličnom stvarnošću, i upravo ova veza između večnog i duboko individualnog ih čini fascinantnim.
Читава еволуција, еволуција је свести. Живот је "радио" милијардама година да изнедри - свест. Живот је кретање ка свести. Свако од вас је овде и свестан је да нешто ради. Не зна шта конкретно, али зна да нешто ради и да за нешто скупо плаћа - унапред, и не може тек тако одбацити свој живот, своје личне патње и радости, своје лично кретање ка свесности, и чамити на тераси и чекати да умре, само зато што је ово бедна сенка апсолутног света који ћемо спознати кад умремо. Па, и смрт се мора заслужити.
Шта кад у свом духовном раду дођете до врхунца напора и патње и схватите да сте ударили у зид и да даља значења морате извлачити из сопствене стазе? Шта кад се нађете у тампон зони, нисте више толико везани сенкама, али вам је такође и светлост извора заклоњена?
Наравно, није исправно и кад се значење цео живот извлачи само из сопствене стазе, нити су мудри они који мисле да је само њихово лично искуство довољно и да никад ништа не морају да науче, да су њихова размишљања уникатна и да их нико никад није имао (такви најчешће измисле струју иако је Тесла то већ урадио) .
(Bar da si Sartr...
)...
)
