Priča koja je neslavno prošla na lokalnom krstinom takmičenju u prozi na temu "Voće".
Moja žena i ja došli smo u posed prilične količine kivija i to je bio početak svega. Odnosno, kraj.
Svako bih jutro posegnuo za jednim od tih slatkih dlakavih plodova, ali svaki bih put zaključio da mi se ne da guliti. U podne isto, uveče isto. Dva dana posle, kad je već (kako sam mislio) započeo proces truljenja, i žena mi je priznala isto. Ne da joj se guliti. Stariji sin priznao je još istog dana, a mlađa, ćera tatina, je odugovlačila do vikenda, kada se i ona slomila pa kroz suze objavila kako se ni njoj ne da guliti.
Postavljalo se pitanje što učiniti s tolikim kivijem, zalihe kojega su ležale posvuda po stanu: u drvenim sanducima u kuhinji i dnevnom boravku, po slobodnim ormarima i komodama, na policama, koje su nekad bile krcate knjigama, da bi, nakon "velike tehniloške lomače", zazjapile prazne - odnosno, bile bi prazne da ih nismo opteretili prividno neograničenim količinama tog zlatnosmeđeg ploda njurževne zelene nutrine.
Odlučili smo pričekati još koji dan, možda nas lenost prođe, mislili smo. Možda proces truljenja neće suviše odmaći, dumali smo. I nije. Uopšte nisu trulili. No, pojavili su se drugi problemi.
I dalje bih svakoga jutra posegnuo za kivijem (u nameri da ga pojedem, ali...), ali neobični jestivi umišljaji počeše izbijati iz širokih pora na licu stvarnosti.
U ponedjeljak ujutro, tako, posegnuo sam za kivijem iz hrpe koju smo smestili u ugao ugaone garniture, kad se ispostavilo da to uopšte nije kivi nego miš! Ne bojim se miševa, tako da sam tu ljupku životinjicu zadržao u ruci i gledao kako žmirka crnim okicama. Pokušavao sam ustanoviti je li reč, možda, o mladom štakoru, ili pak o običnom poljskom mišu. Ako doista želim doći u posed jedne tako poverljive informacije, mislio sam, nužno je da jadnu životinjicu ubijem i seciram na svom radnom stolu - ali nisam secirao tog mišonju nego sam ga vratio među druge kivije. Savršeno se uklopio, ostao nepomičan, delikatan i dlakav, kao braća i sestre mu.
Oprao sam zube pa posegnuo za kivijem iz hrpice koja se nalazila u žvalištu printera. I to je, kako se ispostavilo, bio krivi kivi: bio je to običan krompir, tek nešto dlakaviji od prosečnog. To me već razljutilo. Stao sam posezati za kivijima po celom stanu i svaki od njih bi se ispostavio u nešto drugo: u plišanog medvedića, u muf, u svežu zečju šapu, u divovsku kuglicu iz pupka, i još veću kuglicu iz nosa...
Bio sam na ivici strpljenja. Već sam i kasnio na posao. Odlučio sam zato pojesti jabuku umesto kivija. Pretumbao sam sve žive zalihe kivija u potrazi za jabukom, a jabuka nigde, valjda su ih pojeli žena, sin i najmlađa ćerka, otišli poslom, u školu, a mene bez jabuke ostavili... Tako sam histerisao i već se činilo da ću zakasniti na posao, pa sam nabacio mantil, zgrabio aktovku i na samom izlazu posegnuo, pun nade za poslednjim kivijem, koji se nakoprčio na vrhu prazne plinske boce, i.... bingo! Jer jeste, bio je to kivi, ali krivi kivi. Odjurio sam do prozora i bacio ga u visine:
"Leti! Poljubi nebo, kad već..."
Tog dana sam zakasnio na posao.
Moja žena i ja došli smo u posed prilične količine kivija i to je bio početak svega. Odnosno, kraj.
Svako bih jutro posegnuo za jednim od tih slatkih dlakavih plodova, ali svaki bih put zaključio da mi se ne da guliti. U podne isto, uveče isto. Dva dana posle, kad je već (kako sam mislio) započeo proces truljenja, i žena mi je priznala isto. Ne da joj se guliti. Stariji sin priznao je još istog dana, a mlađa, ćera tatina, je odugovlačila do vikenda, kada se i ona slomila pa kroz suze objavila kako se ni njoj ne da guliti.
Postavljalo se pitanje što učiniti s tolikim kivijem, zalihe kojega su ležale posvuda po stanu: u drvenim sanducima u kuhinji i dnevnom boravku, po slobodnim ormarima i komodama, na policama, koje su nekad bile krcate knjigama, da bi, nakon "velike tehniloške lomače", zazjapile prazne - odnosno, bile bi prazne da ih nismo opteretili prividno neograničenim količinama tog zlatnosmeđeg ploda njurževne zelene nutrine.
Odlučili smo pričekati još koji dan, možda nas lenost prođe, mislili smo. Možda proces truljenja neće suviše odmaći, dumali smo. I nije. Uopšte nisu trulili. No, pojavili su se drugi problemi.
I dalje bih svakoga jutra posegnuo za kivijem (u nameri da ga pojedem, ali...), ali neobični jestivi umišljaji počeše izbijati iz širokih pora na licu stvarnosti.
U ponedjeljak ujutro, tako, posegnuo sam za kivijem iz hrpe koju smo smestili u ugao ugaone garniture, kad se ispostavilo da to uopšte nije kivi nego miš! Ne bojim se miševa, tako da sam tu ljupku životinjicu zadržao u ruci i gledao kako žmirka crnim okicama. Pokušavao sam ustanoviti je li reč, možda, o mladom štakoru, ili pak o običnom poljskom mišu. Ako doista želim doći u posed jedne tako poverljive informacije, mislio sam, nužno je da jadnu životinjicu ubijem i seciram na svom radnom stolu - ali nisam secirao tog mišonju nego sam ga vratio među druge kivije. Savršeno se uklopio, ostao nepomičan, delikatan i dlakav, kao braća i sestre mu.
Oprao sam zube pa posegnuo za kivijem iz hrpice koja se nalazila u žvalištu printera. I to je, kako se ispostavilo, bio krivi kivi: bio je to običan krompir, tek nešto dlakaviji od prosečnog. To me već razljutilo. Stao sam posezati za kivijima po celom stanu i svaki od njih bi se ispostavio u nešto drugo: u plišanog medvedića, u muf, u svežu zečju šapu, u divovsku kuglicu iz pupka, i još veću kuglicu iz nosa...
Bio sam na ivici strpljenja. Već sam i kasnio na posao. Odlučio sam zato pojesti jabuku umesto kivija. Pretumbao sam sve žive zalihe kivija u potrazi za jabukom, a jabuka nigde, valjda su ih pojeli žena, sin i najmlađa ćerka, otišli poslom, u školu, a mene bez jabuke ostavili... Tako sam histerisao i već se činilo da ću zakasniti na posao, pa sam nabacio mantil, zgrabio aktovku i na samom izlazu posegnuo, pun nade za poslednjim kivijem, koji se nakoprčio na vrhu prazne plinske boce, i.... bingo! Jer jeste, bio je to kivi, ali krivi kivi. Odjurio sam do prozora i bacio ga u visine:
"Leti! Poljubi nebo, kad već..."
Tog dana sam zakasnio na posao.
