Nedaleko od Aucklanda, na Zapadnoj obali, ima mesto, plaza Karekare, poznata po nekim scenama iz filma Piano. Pre nekoliko godina nasukala se tamo grupa kitova. Cuo sam na radiju vracajuci se s posla, okrenuo i odvezao se, jedno sat i po vremena voznje, bio je sumrak kada sam stigao. Celo to mesto, plaza i strma brda u zaledju prekrivena gustom, tamno zelenom sumom, odise misticnom atmosferom nedodirnutog, pradavnog sveta. U nadolazecoj tami sumraka utisak je skoro zastrasujuci.
I onda, hodajuci tamnim peskom neocekivano ugledam prvo od ogromnih, sjajnih, skoro crnih tela velicine male kuce, 15-20 m dugacko bice, snazno, savrseno, deluje neunistivo.. Dalje na pravilnom razmaku od stotinak metara izmedju njih jos dvadeset takvih tela. Mislim da sam ostao skoro bez daha od tuge, ne uspevajuci da shvatim sta se desilo, kako je tako nesto moguce?
Sta ih je nateralo da to ucine?
To su bili Sperm Whales, kitovi uljesure mislim, jedna od najtajanstvenijih bica, i najsposobnijih, oni putuju svim okeanima, rone u neverovatne dubine, do 2000m u dubinu, orijentisu se u potpunom mraku, bore se sa dzinovskim oktopusima, imaju najveci mozak koji postoji, 9kg, komuniciraju slozenim sistemom "necujnih" zvukova, nemaju prirodnog neprijatelja (osim ljudi)… Ova grupa, svi su bili slicne starosti, mladi u stvari, i svi muzjaci, nesto kao tinejdzeri, na prelasku u zrelo doba…
Sta su radili, kako je moguce da ih je plima prevarila, ili sta vec..? Taj deo obale je poznat po tome sto se razni kitovi ponekad nasucu, ali retko tako veliki kao uljesure; plime i oseke su velike, 4-5 metara, i duge potopljene plaze mogu da zavaraju. Ali ovi momci su izgledali toliko snazni, mocni, jednostavno ne mozes da poverujes da su se u nekakvoj obesnoj jurnjavi prosto zeznuli.
Zivotinje se ne samoubijaju, to je nas izum, ili.. ?
Na kraju, na tom vanvremenskom mestu, u mraku koji spaja zemlju, vodu i nebo, pocinjem da razmisljam o misteriji zivota, o tome da se neke stvari desavaju bez ociglednog smisla i razloga i da mozda postoji nesto manje ocigledno, a dublje, ili drugacije, od razuma i znanja, sto nas tera, vuce, ponekad prevari…
Kad razmislim sada, to je bilo nesto najblize religijskom dozivljaju u mom zivotu (veoma sam nereligiozan): nesto kao biti svedok misterije, i mozda, samo mozda doduse, i samo na trenutak verovatno, prihvatiti da medju mnogima, postoji u svetu i neki smisao koji je nama zauvek nedostupan…
I onda, hodajuci tamnim peskom neocekivano ugledam prvo od ogromnih, sjajnih, skoro crnih tela velicine male kuce, 15-20 m dugacko bice, snazno, savrseno, deluje neunistivo.. Dalje na pravilnom razmaku od stotinak metara izmedju njih jos dvadeset takvih tela. Mislim da sam ostao skoro bez daha od tuge, ne uspevajuci da shvatim sta se desilo, kako je tako nesto moguce?
Sta ih je nateralo da to ucine?
To su bili Sperm Whales, kitovi uljesure mislim, jedna od najtajanstvenijih bica, i najsposobnijih, oni putuju svim okeanima, rone u neverovatne dubine, do 2000m u dubinu, orijentisu se u potpunom mraku, bore se sa dzinovskim oktopusima, imaju najveci mozak koji postoji, 9kg, komuniciraju slozenim sistemom "necujnih" zvukova, nemaju prirodnog neprijatelja (osim ljudi)… Ova grupa, svi su bili slicne starosti, mladi u stvari, i svi muzjaci, nesto kao tinejdzeri, na prelasku u zrelo doba…
Sta su radili, kako je moguce da ih je plima prevarila, ili sta vec..? Taj deo obale je poznat po tome sto se razni kitovi ponekad nasucu, ali retko tako veliki kao uljesure; plime i oseke su velike, 4-5 metara, i duge potopljene plaze mogu da zavaraju. Ali ovi momci su izgledali toliko snazni, mocni, jednostavno ne mozes da poverujes da su se u nekakvoj obesnoj jurnjavi prosto zeznuli.
Zivotinje se ne samoubijaju, to je nas izum, ili.. ?
Na kraju, na tom vanvremenskom mestu, u mraku koji spaja zemlju, vodu i nebo, pocinjem da razmisljam o misteriji zivota, o tome da se neke stvari desavaju bez ociglednog smisla i razloga i da mozda postoji nesto manje ocigledno, a dublje, ili drugacije, od razuma i znanja, sto nas tera, vuce, ponekad prevari…
Kad razmislim sada, to je bilo nesto najblize religijskom dozivljaju u mom zivotu (veoma sam nereligiozan): nesto kao biti svedok misterije, i mozda, samo mozda doduse, i samo na trenutak verovatno, prihvatiti da medju mnogima, postoji u svetu i neki smisao koji je nama zauvek nedostupan…
