https://www.danas.rs/kolumna/aleksej-kisjuhas/revolucija-pa-sta/
Aleksej Kišjuhas03.08.2025. 07:00
Foto: Radenko Topalović
U dobu kada se reč „revolucija“ prečesto koristi za jeftine marketinške kampanje (nove mobilne telefone i dijete od tri dana), kao i za još jeftinije trikove za politički nedorasle („obojena revolucija“), važno je da zastanemo i podsetimo se njenog pravog značenja. Revolucija nije modni detalj poput Če Gevare na majici, niti režimska karakondžula, već svaka duboka i sveobuhvatna promena. Koreniti prekid sa postojećim stanjem stvari. I dok mnogi danas revoluciju doživljavaju sa podozrenjem, kao pretnju miru i stabilnosti, ona zaslužuje svoju odbranu i zaštitu. Uzgred, sa kolegom Škorićem, ovaj sociolog i kolumnista je napisao i čitavu knjigu o toj stvari („Revolucije i društva: Uvod u teorijsku sociologiju revolucija“, Filozofski fakultet u Novom Sadu, 2018; ima na internetu). Revolucija je pretnja jedino poretku koji je kvaran i iskvaren, odnosno koji je suštinski i strukturno odsvirao svoje.
Pre oko 70.000 godina, ljudska vrsta je doživela svoju kognitivnu revoluciju, što je bio prvi epohalni događaj i radikalna promena u ljudskom mišljenju i ponašanju. To je bila tačka u kojoj je homosapijens počeo da demonstrira mogućnost upotrebe kompleksnog simboličkog i apstraktnog mišljenja, te izražava kulturnu kreativnost uz veći stepen međusobne saradnje. Bio je to prvi odistinski „veliki skok unapred“ (pogledajmo samo i zadivimo se umetnošću iz pećina Lasko ili Altamira), a bilo ih je još. Revolucije su menjale istoriju, najčešće nabolje na duže staze. Svaka velika promena u načinu na koji razmišljamo, radimo ili živimo, započinjala je time što je neko rekao „Ovako više ne može“ ili „Hajde da probamo drugačije“.
I onda, šta je tako strašno u revoluciji? Suprotno popularnom mišljenju o revoluciji kao bauku, nebrojene revolucije su terale čovečanstvo unapred. Među njima je i poljoprivredna ili neolitska revolucija (oko 10.000. godine pre nove ere) kao prelazak sa nomadskog načina života zasnovanog na lovu i sakupljanju – na poljoprivredu i stalna naselja, što je omogućilo sve brojnije populacije i civilizaciju kakvu poznajemo. Ovakvo okruženje omogućilo je ljudima da posmatraju biljke i životinje, da eksperimentišu sa njima i pripitomljavaju ih u svoju korist. Ili, naučna revolucija (1543-1687). Bio je to niz događaja od Kopernika do NJutna i koji su obeležili nastanak moderne nauke u ranoj modernosti, kada su dostignuća u matematici, astronomiji, fizici, hemiji, biologiji i ljudskoj anatomiji iz temelja promenila stavove čoveka i društva o prirodi. Ili, industrijska revolucija (1760-1840) kao proces prelaska sa poljoprivrede i zanatstva na privredu u kojoj dominira industrija, što je uvelo nove načine rada i života i suštinski preobrazilo celo društvo.
Dakle, i to su bile revolucije, odnosno temeljne, korenite i sveobuhvatne društvene promene dotadašnjeg sistema, politike, privrede, te ljudskih odnosa i svetonazora. U svojoj suštini, revolucija je svaka fundamentalna promena u društvenoj strukturi – političkoj, ekonomskoj ili kulturnoj, i koju neretko pokreće težnja za pravdom, jednakošću ili slobodom. Ponekad bude burna i kratka, poput Francuske ili Oktobarske revolucije, a ponekad je tiša i viševekovna, ali ništa manje radikalna, poput neolitske ili industrijske revolucije. Uostalom, zamislimo svet bez neolitske revolucije – bez prelaska sa lova i sakupljanja na poljoprivredu? Bez stalnih naselja, bez prvih gradova, bez civilizacije? Ili svet bez naučne revolucije, koja je razbila dogme srednjovekovnog sveta i otvorila vrata razumu i empirijskom istraživanju. Bez Kopernika, Galileja i NJutna, svet bi možda i dalje bio ravna ploča u centru sveta, umesto znanja koje danas usvajaju i osnovci.
A industrijska revolucija? Donela je sve ono što danas podrazumevamo pod savremenim životom: fabrike, gradove, železnice, struju, masovnu proizvodnju. Uz sve nedaće koje je stvorila (eksploataciju radnika, dehumanizaciju rada, zagađenje) ona je istovremeno izazvala i uslove za sindikalne pokrete, socijalnu državu, te univerzalno obrazovanje. Nijedna revolucija nije čista, ali nijedna nije ni bez razloga. Protivnici revolucije često zaboravljaju da su upravo one omogućile svet u kojem imaju pravo da je kritikuju. Pravo glasa, slobodu mišljenja, osmočasovno radno vreme, vikend, dostupno školovanje, zdravstvenu zaštitu. S tim u vezi, revolucije uopšte ne moraju da budu praćene krvoprolićem ili građanskim ratom, naprotiv. Povezujemo ih sa giljotinama i gulagom, haosom na ulicama, paljenjem zastava i rušenjem spomenika. Ali, revolucija su i zidovi koji se ruše, tirani koji padaju, ženski i gej glasovi koji se po prvi put čuju. Bez obzira na to da li nas revolucija plaši ili inspiriše, jasno je da su u pitanju bile prekretnice u ljudskoj istoriji.
A u vremenu rastuće nejednakosti, urušavanja demokratije i klimatske krize globalno, te uspona diktature lokalno, možda je vreme da govorimo ne samo o opasnostima revolucije – već i o njenoj neophodnosti. Revolucija uopšte nije sinonim za nasilje ili nered. Nisu sve revolucije barikade i krv – neke počinju u mislima filozofa ili u otporu radnika. Ali sve imaju jednu zajedničku nit, a to je odbijanje da se prihvati svet takav kakav jeste. Kritičari revolucije često tvrde da se promene najbolje sprovode postepeno, kroz gradualne reforme. Ali, to podrazumeva da sistem uopšte dozvoljava pravu promenu. A šta ćemo ako ne dozvoljava? Ako su mehanizmi moći toliko ukorenjeni i zaštićeni, da postepenost postaje drugo ime za patnju i neodrživi status quo?
Istorija nudi brojne odgovore. Da li bi američke kolonije ikada stekle nezavisnost samo kroz pregovore s britanskom krunom? Da li bi robovlasnički sistem na Haitiju ikada bio mirno ukinut da nije bilo revolucije? U tim slučajevima, reforma nije bila moguća. Bila je to revolucija ili ništa. Uz svu prolivenu krv i teror, svi smo mi deca Francuske revolucije. I nisu uvek potlačeni ti koji biraju revoluciju – često je to rezultat vlasti koja ignoriše i podsmeva se zahtevima naroda. Čuvena (iako izmišljena) rečenica Marije Antoanete „Neka jedu kolače“ simbolizuje istinu: revolucije nastaju tamo gde vlada ravnodušnost. Tamo gde se siromaštvo normalizuje, a nepravda poriče, pobuna postaje jedini jezik koji se čuje. Naravno, revolucije imaju svoju cenu. Mogu da propadnu, da budu otete od strane novih tirana, i da poslovično pojedu svoju decu. Ali, neuspeh ne poništava ideju. Ne odbacujemo demokratiju zbog Robespjera, i ne odričemo se naučne medicine jer lečenje ponekad ne uspe. Učimo, prilagođavamo metode i nastavljamo da tražimo lek. Tako bi trebalo da razmišljamo i o revoluciji.
Zaboravljamo da su mnoge slobode koje danas uzimamo zdravo za gotovo nastale iz revolucije: pravo glasa, sindikati, besplatno obrazovanje, ukidanje ropstva. Nijedno od tih prava nije došlo milošću moćnih – izboreno je borbom. Čak su i naučna i tehnološka otkrića proizvod revolucionarnog mišljenja. Naučna revolucija srušila je versku dogmu i postavila temelje moderne nauke. Industrijska revolucija promenila je ekonomije i produžila živote. Neolitska revolucija omogućila je civilizaciju. Bez revolucija, još bismo bili lovci i sakupljači, ili kmetovi pod carevima. Dakle, braniti revoluciju ne znači slaviti nasilje. To znači braniti pravo i univerzalnu potrebu ljudi da traže više od pukog preživljavanja, i da zahtevaju dostojanstvo i pravdu. To znači verovati da je radikalna promena ne samo moguća, već i nužna. I to znači prihvatiti da status quo, koliko god delovao zgodno i stabilno, možda nije održiv. Ne zaboravimo sledeće: sve ono što danas nazivamo „normalnim“ nekada je bilo radikalno. Ukidanje ropstva. Opšte pravo glasa. Osmočasovno radno vreme. Žene izvan domaćinstva. Gej brakovi. Vikend. Godišnji odmor. Sve su to zahtevi koji su nekada nazivani opasnima, ekstremnima, obojenima, revolucionarnima. A istorija ih je opravdala. Možda će jednog dana i naša višedecenijska borba za demokratsku državu i pravednije društvo biti shvaćena isto.
Aleksej Kišjuhas03.08.2025. 07:00
U dobu kada se reč „revolucija“ prečesto koristi za jeftine marketinške kampanje (nove mobilne telefone i dijete od tri dana), kao i za još jeftinije trikove za politički nedorasle („obojena revolucija“), važno je da zastanemo i podsetimo se njenog pravog značenja. Revolucija nije modni detalj poput Če Gevare na majici, niti režimska karakondžula, već svaka duboka i sveobuhvatna promena. Koreniti prekid sa postojećim stanjem stvari. I dok mnogi danas revoluciju doživljavaju sa podozrenjem, kao pretnju miru i stabilnosti, ona zaslužuje svoju odbranu i zaštitu. Uzgred, sa kolegom Škorićem, ovaj sociolog i kolumnista je napisao i čitavu knjigu o toj stvari („Revolucije i društva: Uvod u teorijsku sociologiju revolucija“, Filozofski fakultet u Novom Sadu, 2018; ima na internetu). Revolucija je pretnja jedino poretku koji je kvaran i iskvaren, odnosno koji je suštinski i strukturno odsvirao svoje.
Pre oko 70.000 godina, ljudska vrsta je doživela svoju kognitivnu revoluciju, što je bio prvi epohalni događaj i radikalna promena u ljudskom mišljenju i ponašanju. To je bila tačka u kojoj je homosapijens počeo da demonstrira mogućnost upotrebe kompleksnog simboličkog i apstraktnog mišljenja, te izražava kulturnu kreativnost uz veći stepen međusobne saradnje. Bio je to prvi odistinski „veliki skok unapred“ (pogledajmo samo i zadivimo se umetnošću iz pećina Lasko ili Altamira), a bilo ih je još. Revolucije su menjale istoriju, najčešće nabolje na duže staze. Svaka velika promena u načinu na koji razmišljamo, radimo ili živimo, započinjala je time što je neko rekao „Ovako više ne može“ ili „Hajde da probamo drugačije“.
I onda, šta je tako strašno u revoluciji? Suprotno popularnom mišljenju o revoluciji kao bauku, nebrojene revolucije su terale čovečanstvo unapred. Među njima je i poljoprivredna ili neolitska revolucija (oko 10.000. godine pre nove ere) kao prelazak sa nomadskog načina života zasnovanog na lovu i sakupljanju – na poljoprivredu i stalna naselja, što je omogućilo sve brojnije populacije i civilizaciju kakvu poznajemo. Ovakvo okruženje omogućilo je ljudima da posmatraju biljke i životinje, da eksperimentišu sa njima i pripitomljavaju ih u svoju korist. Ili, naučna revolucija (1543-1687). Bio je to niz događaja od Kopernika do NJutna i koji su obeležili nastanak moderne nauke u ranoj modernosti, kada su dostignuća u matematici, astronomiji, fizici, hemiji, biologiji i ljudskoj anatomiji iz temelja promenila stavove čoveka i društva o prirodi. Ili, industrijska revolucija (1760-1840) kao proces prelaska sa poljoprivrede i zanatstva na privredu u kojoj dominira industrija, što je uvelo nove načine rada i života i suštinski preobrazilo celo društvo.
Dakle, i to su bile revolucije, odnosno temeljne, korenite i sveobuhvatne društvene promene dotadašnjeg sistema, politike, privrede, te ljudskih odnosa i svetonazora. U svojoj suštini, revolucija je svaka fundamentalna promena u društvenoj strukturi – političkoj, ekonomskoj ili kulturnoj, i koju neretko pokreće težnja za pravdom, jednakošću ili slobodom. Ponekad bude burna i kratka, poput Francuske ili Oktobarske revolucije, a ponekad je tiša i viševekovna, ali ništa manje radikalna, poput neolitske ili industrijske revolucije. Uostalom, zamislimo svet bez neolitske revolucije – bez prelaska sa lova i sakupljanja na poljoprivredu? Bez stalnih naselja, bez prvih gradova, bez civilizacije? Ili svet bez naučne revolucije, koja je razbila dogme srednjovekovnog sveta i otvorila vrata razumu i empirijskom istraživanju. Bez Kopernika, Galileja i NJutna, svet bi možda i dalje bio ravna ploča u centru sveta, umesto znanja koje danas usvajaju i osnovci.
A industrijska revolucija? Donela je sve ono što danas podrazumevamo pod savremenim životom: fabrike, gradove, železnice, struju, masovnu proizvodnju. Uz sve nedaće koje je stvorila (eksploataciju radnika, dehumanizaciju rada, zagađenje) ona je istovremeno izazvala i uslove za sindikalne pokrete, socijalnu državu, te univerzalno obrazovanje. Nijedna revolucija nije čista, ali nijedna nije ni bez razloga. Protivnici revolucije često zaboravljaju da su upravo one omogućile svet u kojem imaju pravo da je kritikuju. Pravo glasa, slobodu mišljenja, osmočasovno radno vreme, vikend, dostupno školovanje, zdravstvenu zaštitu. S tim u vezi, revolucije uopšte ne moraju da budu praćene krvoprolićem ili građanskim ratom, naprotiv. Povezujemo ih sa giljotinama i gulagom, haosom na ulicama, paljenjem zastava i rušenjem spomenika. Ali, revolucija su i zidovi koji se ruše, tirani koji padaju, ženski i gej glasovi koji se po prvi put čuju. Bez obzira na to da li nas revolucija plaši ili inspiriše, jasno je da su u pitanju bile prekretnice u ljudskoj istoriji.
A u vremenu rastuće nejednakosti, urušavanja demokratije i klimatske krize globalno, te uspona diktature lokalno, možda je vreme da govorimo ne samo o opasnostima revolucije – već i o njenoj neophodnosti. Revolucija uopšte nije sinonim za nasilje ili nered. Nisu sve revolucije barikade i krv – neke počinju u mislima filozofa ili u otporu radnika. Ali sve imaju jednu zajedničku nit, a to je odbijanje da se prihvati svet takav kakav jeste. Kritičari revolucije često tvrde da se promene najbolje sprovode postepeno, kroz gradualne reforme. Ali, to podrazumeva da sistem uopšte dozvoljava pravu promenu. A šta ćemo ako ne dozvoljava? Ako su mehanizmi moći toliko ukorenjeni i zaštićeni, da postepenost postaje drugo ime za patnju i neodrživi status quo?
Istorija nudi brojne odgovore. Da li bi američke kolonije ikada stekle nezavisnost samo kroz pregovore s britanskom krunom? Da li bi robovlasnički sistem na Haitiju ikada bio mirno ukinut da nije bilo revolucije? U tim slučajevima, reforma nije bila moguća. Bila je to revolucija ili ništa. Uz svu prolivenu krv i teror, svi smo mi deca Francuske revolucije. I nisu uvek potlačeni ti koji biraju revoluciju – često je to rezultat vlasti koja ignoriše i podsmeva se zahtevima naroda. Čuvena (iako izmišljena) rečenica Marije Antoanete „Neka jedu kolače“ simbolizuje istinu: revolucije nastaju tamo gde vlada ravnodušnost. Tamo gde se siromaštvo normalizuje, a nepravda poriče, pobuna postaje jedini jezik koji se čuje. Naravno, revolucije imaju svoju cenu. Mogu da propadnu, da budu otete od strane novih tirana, i da poslovično pojedu svoju decu. Ali, neuspeh ne poništava ideju. Ne odbacujemo demokratiju zbog Robespjera, i ne odričemo se naučne medicine jer lečenje ponekad ne uspe. Učimo, prilagođavamo metode i nastavljamo da tražimo lek. Tako bi trebalo da razmišljamo i o revoluciji.
Zaboravljamo da su mnoge slobode koje danas uzimamo zdravo za gotovo nastale iz revolucije: pravo glasa, sindikati, besplatno obrazovanje, ukidanje ropstva. Nijedno od tih prava nije došlo milošću moćnih – izboreno je borbom. Čak su i naučna i tehnološka otkrića proizvod revolucionarnog mišljenja. Naučna revolucija srušila je versku dogmu i postavila temelje moderne nauke. Industrijska revolucija promenila je ekonomije i produžila živote. Neolitska revolucija omogućila je civilizaciju. Bez revolucija, još bismo bili lovci i sakupljači, ili kmetovi pod carevima. Dakle, braniti revoluciju ne znači slaviti nasilje. To znači braniti pravo i univerzalnu potrebu ljudi da traže više od pukog preživljavanja, i da zahtevaju dostojanstvo i pravdu. To znači verovati da je radikalna promena ne samo moguća, već i nužna. I to znači prihvatiti da status quo, koliko god delovao zgodno i stabilno, možda nije održiv. Ne zaboravimo sledeće: sve ono što danas nazivamo „normalnim“ nekada je bilo radikalno. Ukidanje ropstva. Opšte pravo glasa. Osmočasovno radno vreme. Žene izvan domaćinstva. Gej brakovi. Vikend. Godišnji odmor. Sve su to zahtevi koji su nekada nazivani opasnima, ekstremnima, obojenima, revolucionarnima. A istorija ih je opravdala. Možda će jednog dana i naša višedecenijska borba za demokratsku državu i pravednije društvo biti shvaćena isto.
