Da nečeg ima, to je, dakako. dobitak
Al ono ništa na tome korisnim čini to nešto.“
(Lao Ce)
Lepi li su kineski dućani... Volim ih obilaziti u aprilska predvečerja; nikad ne znaš što ćeš naći u nekom zabačenom kutku, na nekoj zaboravljenoj polici. Asortiman je, doduše, standardiziran, a cene niske. Mogućnost iznenađenja svedena na minimum.
Kina se probudila, pa robom široke potrošnje osvaja svet. Entuzijast poput mene jedva da se i nada pronaći neku karakterističnu rukotvorinu: krhotinu starog porculana, maramicu od izvorne svile ili starinski pribor za vatromet. Jednom sam, u kineskoj robnoj kući na Damu, pronašao figuricu koale od pravog kineskog žada! Ali takve nebuloze i očigledne traljavosti tipične su za mene; mogu se ja graditi stručnjakom kakvim god hoću... panda, a ne koala, panda je to trebala biti!
Juče je bio jedan od onih suvljih dana aprila. Po običaju sam šetao i vrebao skrivene znamenitosti. Odjednom, bilo je već blizu osam sati, na podestu kod Jordana ugledah novi lokal, novi kineski dućan. Premda naizgled prazan, bio je jarko osvetljen i nisam izdržao da ne uđem.
Doista je bio prazan, bez robe, goli zidovi, pult. Iza pulta prodavačica odevena u kutu toliko belu da su mi se oči, usled iritacije, sklapale same od sebe. Lice joj odisalo stamenom i vedrom melankolijom, dok su zgodna mala usta tvorila oblik nalik slovu Ŕ. Oslovio sam je:
„Novi ste?“
„Prošlo je jedva 6 hiljada godina otkako smo u poslu“, odgovorila mi je, posebno naglašavajući nenaziruće treće slogove u dvosložnim i jednosložnim rečima.
„Tako... A što zapravo prodajete?“
„Ništa.“
„Roba vam kasni?“
„Ne: mi prodajemo ništa.“
„Ništa? Na način kako to shvaća Lao Ce? Ili je to ono standardno, zapadnjačko ništa, u matematičkom smislu: 0.“
„Samo ništa, Svaka eksplikacija samo kvari robu. Bez eksplikacije, rok trajanja je neograničen.“
„Dobro onda. Držite se, navratit ću još koji put.“
„Nećete ništa kupiti?“
To pitanje me zbunilo, pomalo i posramilo.
„Pa dobro... Koja je cena?“
„9,50 €.“
„To nije ni malo!“ – probudila je škrticu u meni.
„S PDV-om. Ako ne, čekajte junski popust. Ili kupujte rabljeno, tamo na Damu, nedeljom.“
„Uf, ne bih hteo rizikovati: dajte mi, dakle, jedno ništa, evo novca.“
„A Vama evo ništa“, reče pa ga stavi u vrećicu, „Održavanje je normalno, samo pazite da ne bi nešto...“
„Razume se.“
„Doviđenja i hvala što ste došli.“
„Ništa, ništa.“ rekoh pa izađoh iz dućana s praznom vrećicom.
Stigavši kući, doživeo sam strašno razočaranje. Otvorio sam vrećicu, ali umesto ničega unutra je ipak bilo nešto: jedna mrvica integralnog hleba prevučena zelenom skramom mrtve plesni.
Spavao sam loše, isprekidano; u snu mi je sve nešto mumljalo. Sutradan rano ujutro sam požurio u dućan. Preko noći, prodavačica je kosu podigla u punđu, a lice diskretno našminkala:
„Prevarili ste me: uvalili ste mi nešto pod ništa!“, rekoh joj pokazujući mrvicu hleba.
„Sve je kako treba“,odgovorila je, nimalo zbunjena, „Ništa bez malo nečega nije čak ni to ništa! To bi onda bilo malo veće ništa. I skuplje...“
Da ne dužim, nagovorio sam je da mi zameni ono staro ništa s malo nečega (a to malo bila je jedna mrvica hleba) za čisto i golo, veće ništa. Nadoplatio sam, istina, 4,20 €, ali hteo sam pošto poto nabaviti artikl u njegovom punom sjaju.
Došavši kući, opet sam naišao na teškoću. Nisam uspeo svoje novo ništa izvaditi iz vrećice i staviti na stolić u dnevnom boravku, kako sam planirao. Potrošio sam pola dana pokušavajući. Ništa mi je stalno izmicalo, migoljilo iz ruku kao da sam uklet. Bio sam razdražen do bola. Serija raznovrsnih tikova plenila mi je kompletan organizam. Postao sam ovisnik o ničemu.
Predveče, opet u dućan.
„Mislila sam da ste do sada već shvatili“, rekla je prodavačica, „Ne možete izvaditi ništa iz vrećice, ono se prepoznaje kao ništa samo dok je u vrećici! Zbog vrećice je to tako, ona je nešto što ništa čini ničim“ objasnila je.
„A za još 10 €, možda bih nakon svih ovih sranja ipak mogao dobiti čistu robu?!“
„A za 30 € Vaše čisto ništa čekat će Vas u Vašem stanu već od sledećeg trenutka. Vaše čisto ništa, naime, oduvek je i bilo u Vašem stanu, samo što ga niste zapazili.“
Platio sam karticom. Odjurio iz dućana. Trčao do moje zgrade, zadihao se kao nezdrav. Imaginarni lift je do prvog sprata putovao sporije no ikad. U hodniku sam srušio vazu s cvećem pa sam to morao srediti, jer je jedna komšinica izašla da vidi što je to, zaboga, lupilo...
Ruka mi je drhtala, ključ nikako da pronađe put do brave, malo mi se i u glavi zavrtelo... I, kad sam konačno uspeo otvoriti vrata,
.
Al ono ništa na tome korisnim čini to nešto.“
(Lao Ce)
Lepi li su kineski dućani... Volim ih obilaziti u aprilska predvečerja; nikad ne znaš što ćeš naći u nekom zabačenom kutku, na nekoj zaboravljenoj polici. Asortiman je, doduše, standardiziran, a cene niske. Mogućnost iznenađenja svedena na minimum.
Kina se probudila, pa robom široke potrošnje osvaja svet. Entuzijast poput mene jedva da se i nada pronaći neku karakterističnu rukotvorinu: krhotinu starog porculana, maramicu od izvorne svile ili starinski pribor za vatromet. Jednom sam, u kineskoj robnoj kući na Damu, pronašao figuricu koale od pravog kineskog žada! Ali takve nebuloze i očigledne traljavosti tipične su za mene; mogu se ja graditi stručnjakom kakvim god hoću... panda, a ne koala, panda je to trebala biti!
Juče je bio jedan od onih suvljih dana aprila. Po običaju sam šetao i vrebao skrivene znamenitosti. Odjednom, bilo je već blizu osam sati, na podestu kod Jordana ugledah novi lokal, novi kineski dućan. Premda naizgled prazan, bio je jarko osvetljen i nisam izdržao da ne uđem.
Doista je bio prazan, bez robe, goli zidovi, pult. Iza pulta prodavačica odevena u kutu toliko belu da su mi se oči, usled iritacije, sklapale same od sebe. Lice joj odisalo stamenom i vedrom melankolijom, dok su zgodna mala usta tvorila oblik nalik slovu Ŕ. Oslovio sam je:
„Novi ste?“
„Prošlo je jedva 6 hiljada godina otkako smo u poslu“, odgovorila mi je, posebno naglašavajući nenaziruće treće slogove u dvosložnim i jednosložnim rečima.
„Tako... A što zapravo prodajete?“
„Ništa.“
„Roba vam kasni?“
„Ne: mi prodajemo ništa.“
„Ništa? Na način kako to shvaća Lao Ce? Ili je to ono standardno, zapadnjačko ništa, u matematičkom smislu: 0.“
„Samo ništa, Svaka eksplikacija samo kvari robu. Bez eksplikacije, rok trajanja je neograničen.“
„Dobro onda. Držite se, navratit ću još koji put.“
„Nećete ništa kupiti?“
To pitanje me zbunilo, pomalo i posramilo.
„Pa dobro... Koja je cena?“
„9,50 €.“
„To nije ni malo!“ – probudila je škrticu u meni.
„S PDV-om. Ako ne, čekajte junski popust. Ili kupujte rabljeno, tamo na Damu, nedeljom.“
„Uf, ne bih hteo rizikovati: dajte mi, dakle, jedno ništa, evo novca.“
„A Vama evo ništa“, reče pa ga stavi u vrećicu, „Održavanje je normalno, samo pazite da ne bi nešto...“
„Razume se.“
„Doviđenja i hvala što ste došli.“
„Ništa, ništa.“ rekoh pa izađoh iz dućana s praznom vrećicom.
Stigavši kući, doživeo sam strašno razočaranje. Otvorio sam vrećicu, ali umesto ničega unutra je ipak bilo nešto: jedna mrvica integralnog hleba prevučena zelenom skramom mrtve plesni.
Spavao sam loše, isprekidano; u snu mi je sve nešto mumljalo. Sutradan rano ujutro sam požurio u dućan. Preko noći, prodavačica je kosu podigla u punđu, a lice diskretno našminkala:
„Prevarili ste me: uvalili ste mi nešto pod ništa!“, rekoh joj pokazujući mrvicu hleba.
„Sve je kako treba“,odgovorila je, nimalo zbunjena, „Ništa bez malo nečega nije čak ni to ništa! To bi onda bilo malo veće ništa. I skuplje...“
Da ne dužim, nagovorio sam je da mi zameni ono staro ništa s malo nečega (a to malo bila je jedna mrvica hleba) za čisto i golo, veće ništa. Nadoplatio sam, istina, 4,20 €, ali hteo sam pošto poto nabaviti artikl u njegovom punom sjaju.
Došavši kući, opet sam naišao na teškoću. Nisam uspeo svoje novo ništa izvaditi iz vrećice i staviti na stolić u dnevnom boravku, kako sam planirao. Potrošio sam pola dana pokušavajući. Ništa mi je stalno izmicalo, migoljilo iz ruku kao da sam uklet. Bio sam razdražen do bola. Serija raznovrsnih tikova plenila mi je kompletan organizam. Postao sam ovisnik o ničemu.
Predveče, opet u dućan.
„Mislila sam da ste do sada već shvatili“, rekla je prodavačica, „Ne možete izvaditi ništa iz vrećice, ono se prepoznaje kao ništa samo dok je u vrećici! Zbog vrećice je to tako, ona je nešto što ništa čini ničim“ objasnila je.
„A za još 10 €, možda bih nakon svih ovih sranja ipak mogao dobiti čistu robu?!“
„A za 30 € Vaše čisto ništa čekat će Vas u Vašem stanu već od sledećeg trenutka. Vaše čisto ništa, naime, oduvek je i bilo u Vašem stanu, samo što ga niste zapazili.“
Platio sam karticom. Odjurio iz dućana. Trčao do moje zgrade, zadihao se kao nezdrav. Imaginarni lift je do prvog sprata putovao sporije no ikad. U hodniku sam srušio vazu s cvećem pa sam to morao srediti, jer je jedna komšinica izašla da vidi što je to, zaboga, lupilo...
Ruka mi je drhtala, ključ nikako da pronađe put do brave, malo mi se i u glavi zavrtelo... I, kad sam konačno uspeo otvoriti vrata,
.
