Кинески начин васпитавања дјеце

[Molonlabe]

Kulturna politika
Rika od koje se zatresla Amerika

Jovana Papan
utorak, 25. januar 2011.
Dok je predsednik Kine Hu Đintao prošle nedelje obilazio SAD, a kineska ekonomija, sa svojim godišnjim rastom od preko 10% bila više nego aktuelna tema u američkim medijima, kineska kultura bila je u žiži američke javnosti iz jednog sasvim drugačijeg razloga. Povod je bio esej Ejmi Čua, amerikanke kineskog porekla i profesorke prava na univerzitetu Jejl, objavljen pre nekoliko nedelja u Vol strit žurnalu. U tekstu "Zašto su kineske majke superiorne" inače odlomku iz njene tek objavljene knjige Borbena himna majke tigrice (Battle Hymn of the Tiger Mother) Ejmi Čua pokušala je da predoči razliku između tipičnog zapadnog i tipičnog kineskog pristupa vaspitavanju, sugerišući da je upravo efikasnost kineskih tehnika vaspitavanja razlog tome što kineski roditelji po pravilu podižu tako uspešnu decu, matematičke genijalce i čuda od muzičara.

Ukratko – autorka objašnjava da su kineska deca uspešnija zato što njihovi roditelji vrše mnogo veći pritisak na njih, ne štede kritike a pohvale smatraju nečim što ne treba rasipati. Takođe, da je skoro svako dete sposobno za odlične rezultate ako je roditelj dovoljno uporan, strog i zahtevan. Međutim, kako u tekstu na svom primeru pokazuje Ejmi Čua u pitanju nisu samo nijanse, već su razlike u pristupu drastične. Zahtevnost na koju ona misli jeste ona koja ne toleriše ni odlazak u toalet dok se ne uvežba muzički komad na instrumentu, zbog koje drugo mesto na školskom testu zahteva rađenje dvadeset testova dnevno pod štopericom, i zbog koje se odbija rođendanska čestitka koju je dete napravilo svojoj majci zato što nije “uložilo dovoljno truda”. „Evo nekih stvari koje nikada nisam dozvolila svojim ćerkama, Sofiji i Luizi: da spavaju kod drugarica, idu kod njih na igranje, učestvuju u školskoj predstavi, gledaju TV ili se igraju na računaru, same biraju vanškolske aktivnosti, dobijaju ocene manje od petica, ne budu najbolje u svim predmetima…“, navodi između ostalog Ejmi Čua.

 

[Molonlabe]

Osim svoje ispovesti, autorka u ovom odlomku daje niz poređenja koji veoma jasno predočavaju kulturne razlike između Kineza i zapadnjaka kada je u pitanju roditeljstvo. Jedna studija je pokazala da skoro 70% zapadnih majki smatra da “pridavanje važnosti akademskom uspehu nije dobro za decu”, te da “roditelji treba da nametnu ideju da je učenje zabava”, dok isto to smatra otprilike 0% kineskih majki. Umesto toga, velika većina kineskih majki veruje da njihova deca mogu biti “najbolji” učenici, te da je “akademski uspeh rezultat uspešnog roditeljstva”. Samim tim, ako dete ne uspeva da bude odlično u školi, to samo znači da roditelji “nisu radili svoj posao”. Druge studije su pokazale da kineski roditelji provode otprilike 10 puta više vremena svakog dana radeći sa decom na školskom gradivu. Zapadna deca,s druge strane, više su okrenuta sportu.

Naravno, tekst je izazvao pravu lavinu kritika i veliku polemiku – pročitan je onlajn preko milion puta, dobio je preko 7000 komentara na sajtu magazina i na desetine analiza u vodećim američkim i svetskim medijima, dok Ejmi Čua poslednje nedelje provodi trčeći sa intervjua na intervju. Zapadne čitaoce posebno je iziritiralo to što Ejmi Čua bez pardona priznaje da se u svom pristupu vaspitavanju nije libila pogrdnih reči i uvreda, što su mnogi proglasili zlostavljanjem dece, a nju čudovištem. Naime, ona, kao i mnogi kineski roditelji, smatra da strogost i surovost neće kod deteta izazvati psihičke posledice jer su deca mnogo otpornija na kritike i traume nego što se misli. Štaviše, da će mu pomoći da postane stabilnije, što nije slučaj sa decom na Zapadu koja su, prema njenom mišljenju, osetljiva i razmažena. Kao odgovor na “šokiranost” zapadnjaka njenim tigar-materinstvom, Ejmi Čua je uzvratila: “Da budem sasvim iskrena – znam da su mnogi azijski roditelji potajno šokirani i zgroženi mnogim aspektima roditeljstva na Zapadu”, uključujući i to “koliko mnogo vremena zapadnjaci dozvoljavaju svojoj deci da traće – sate na Fejsbuku i u igranju kompjuterskih igrica – i, na neki način, koliko slabo ih pripremaju za budućnost”.

Kako Ejmi Čua primećuje, zapadni roditelji opsednuti su psihom svoje dece, opterećeni “samopouzdanjem” i boje se da se njihova deca ne osećaju loše ukoliko u nečemu ne uspeju, pa su spremni da pohvale i krajnje osrednje rezultate. „Svako je poseban na svoj poseban način. Čak i gubitnici su posebni na svoj poseban način“ – ruga se Ejmi Čua jednoj od omiljenih mantri zapadnih roditelja. Osim toga, oni svojoj deci stalno govore kako su „talentovana“ i „nadarena“, dok azijski roditelji naglašavaju važnost mukotrpnog rada. Kada, na primer, kinesko dete kući donese loše ocene, nazivaju ga glupim i bezvrednim, budući da oni ne smatraju decu krhkom, već jakom, i shodno tome se i ponašaju. Zapadnjaci će odmah pomisliti da nešto nije u redu sa školskim programom, sa nastavnicima, dok će kineski roditelji smatrati da je problem u detetu i naterati ga da radi desetostruko više kako bi imalo petice, jer veruju da je svako dete sposobno za to.

 

[Molonlabe]

Јoš jedna velika razlika koju profesorka Čua navodi jeste ta da kineski roditelji veruju da deca "duguju" roditeljima što su rođena, i da zato moraju slepo da ih slušaju i povinuju se njihovim zahtevima, jer roditelji znaju šta je najbolje za njih. Zapadni roditelji, s druge strane, misle sasvim suprotno – da deca nisu tražila da budu rođena , pa su roditelji, kad su ih već bez pitanja doneli na svet, dužni da ugađaju svojoj deci. Samim tim, kako primećuje Ejmi Čua, “kineski roditelji mogu da narede svojoj deci da imaju sve petice. Zapadni roditelji mogu samo da ih zamole da daju sve od sebe”.

A budući da kineski roditelji smatraju da oni najbolje znaju šta je dobro za dete, ne ustežu se da zabrane sve one aktivnosti sa početka priče koje zapadni roditelji smatraju prirodnim pravom svakog deteta – da gledaju TV, idu na druženja, imaju veze u srednjoj školi itd.

“Zapadni roditelji pokušavaju da poštuju individualnost svoje dece, ohrabrujući ih da slede svoje strasti i podržavaju njihove izbore. Kinezi, opet, veruju da je najbolji način da se podižu deca tako da se ona pripremaju za budućnost, da im se jasno pokaže koliko su sposobna, i da se naoružaju veštinama, radnim navikama i unutrašnjom sigurnošću koju niko ne može da im oduzme”, zaključuje Ejmi Čua.

Iako je esej Ejmi Čua dočekan na nož od strane komentatora i medija, njena knjiga o tigar-materinstvu postala je instant blokbaster, i stigla u prvih pet najprodavanijih knjiga na Amazonu, što pokazuje da američki roditelji mnogo više žele da budu poput Ejmi Čua nego što žele to da priznaju. Naučeni od stručnjaka i medija mantrama o samopouzdanju i hvaljenju dece do besvesti, sve više postaju svesni činjenice da time proizvode tek mediokritete sa visokim mišljenjem o sebi. Rezultati i uspeh odlaze na drugu stranu, onima koji se ne stide da priznaju kako svoje dete, svaki put kada dobije drugu nagradu, optužuju da ih je osramotilo.

Rezultati poslednjeg PISA testa i te kako idu prilog kineskim metodama – dok je Amerika završila negde u sredini tabele, šangajski đaci, koji su prvi put učestvovali u PISA testiranju, “razbili” su ostatak sveta, i to u kategorije – čitanju, matematici i nauci. Objašnjenje koje stručnjaci daju je jednostavno – kineski đaci rade napornije, ozbiljnije i duže nego američki, koji više vremena provedu ispred televizora nego u učionici.

 

[Molonlabe]

Kakav je zaključak koji iz svega ovoga može da izvuče prosečan srpski roditelj? Svakako, on je po svome pristupu daleko bliži zapadnom modelu. Štaviše, čini se da ga često i ozbiljno prevazilazi po pitanju sloboda koje daje detetu. Najzad, prosečni zapadnjak koji toliko brine da ne obeshrabri i ne sputava svoje dete verovatno mu ni u ludilu ne bi dozvolio da radnim danom izlazi u grad u 11 uveče, pa makar i “sva druga deca to smela”. U gledanju televizije smo i inače među najuspešnijima, i verovatno je teško naći dete koje u učionici provodi više vremena nego ispred TV-a ili na Fejsbuku. Što se tiče radnih navika, tu se još ističu samo roditelji, koji svojoj deci svako jutro vredno kuvaju kafu i donose doručak u krevet. Ali, teško onom ko se usudi da kaže da su nam deca raspuštena, razmažena, lenja i nespremna za život – uvek će se naći dovoljno onih koji će mu zapušiti usta pričom kako ionako od učenja nema vajde, kako nam se deca već dovoljno pate i trpe zbog nemaštine i krize, kako im je gradivo suviše zahtevno a školska torba suviše teška…

Naravno, to ne znači da bi trebalo slepo slediti doktrine tigar-roditeljstva, niti da je najvažniji zadatak za roditelja da mu dete sa 14 godina održi resital u Karnegi holu poput ćerke Ejmi Čua. Ono što je pouka ovog teksta jeste nešto što je odavno poznato ali je, usled savremene opsesije roditelja srećom, samopouzdanjem i slobodama svojih zlata zaboravljeno – da bez ozbiljnog i mukotrpnog rada nema ni uspeha, ni radnih navika, samodiscipline i svega onoga što čoveka čini sposobnim da menja svoj život na bolje, a samim tim ni društva sastavljenog od pojedinaca koji mogu svoju zemlju učiniti boljim mestom za život. Takođe, da tog mukotrpnog rada uglavnom nema bez ozbiljnog pritiska roditelja, da deca baš i ne znaju šta je najbolje za njih, i da jednog dana neće biti preterano zahvalna svojim roditeljima što su im priuštili slobodu da ne naprave ništa od sebe. Da deca izložena “zlostavljanju” nemilosrdnim kritikama i čak omalovažavanju ne završavaju kao istraumirani i skrhani jadničci, već, u kombinaciji sa puno roditeljske ljubavi i posvećenosti, kao očvrsle osobe koje ne može da izbaci iz ravnoteže to što neko ne misli da je sve što oni čine naprosto očaravajuće.

U svakom slučaju, činjenica da baš Kinezi praktikuju “tigar-roditeljstvo” može u trenucima kada sa svih strana krene paljba i primedbe tipa “ma pusti dete” da vam posluži kao poslednji argument. Najzad nije u pitanju neka novotarija sa Zapada, već tradicija države koja zahvaljujući, između ostalog, i svojoj kulturi roditeljstva, danas postaje sila kojoj se klanjaju i oni koji je vide kao svog najvećeg rivala, a koji, kako prodaja knjige pokazuje, svoju decu krišom ipak žele da podižu sa malo više izbačenim kandžama. Kao što američki Tajms magazin zaključuje “mladunci majke-tigrice podizani su da vladaju svetom, dok potomstvo smušenih i nemoćnih Zapadnjaka koji udovoljavaju svojoj deci raste nepripremljeno da se nadmeće na nemilosrdnom globalnom tržištu”. Koji roditelji želimo da budemo mi?

 

[gost 159591]

Kako da ne! U Kini sve sami uspesni ljudi, genijalci, onih sto jedu crknute miseve nema nigde.

Ako je istina ovo sto navodi kao glavne karakteristike vaspitanja kineske dece mogu reci samo STRASNO!

Sve i da znam, da je pravilo, da deca tako vaspitana postizu izuzetne rezultate, opet ne bih odbacila srecno detinjstvo zarad uspeha u zrelom dobu.

 

[raspustena_banda]

Ja sam za umerenost u svakom smislu. Ne mogu da se zamislim kao mama-tigrica, ali sam pobornik onoga - sto vise obaveza - to manje gluposti u glavi. I tvrdim da svo zlo dolazi bas za zapada, prvenstveno prodorom americkih i australijskih tinejdzerskih serija, gde djaci na casu drze noge na klupi, klackaju se na stolici i zvacu zvaku na casu, razgovaraju sa nastavnikom sa nepostovanjem. Ne secam se da su djaci jurili sekirama nastavnike, pljuvali i samarali pre 20ak godina. Niti su se roditelji izborili za ova prava ucenika, to je odluka donesena na visim instancama pod necijim uticajem. Sigurna sam da je vecina roditelja saglasna da ucenik mora da zna i svoje obaveze.
Rarzredni staresina na roditeljskom sastanku kaze:"Nama su vezane ruke, ne smemo da ga izbacimo sa casa, ne mozemo im nista." Znaci deca mogu da rade sta hoce. I dokle tako i kuda to vodi?

 

[Џорџи]

Nie uopste los 3 svecki poredak

 

[gost 159032]

Princip Kung Fu-a.

Disciplinovano vezbanje i praktikovanje odredjene vestine kroz duzi vremenski period dovodi do savrsenstva u toj vestini.

 

[Molonlabe]

Kako da ne! U Kini sve sami uspesni ljudi, genijalci, onih sto jedu crknute miseve nema nigde.

Ako je istina ovo sto navodi kao glavne karakteristike vaspitanja kineske dece mogu reci samo STRASNO!

Sve i da znam, da je pravilo, da deca tako vaspitana postizu izuzetne rezultate, opet ne bih odbacila srecno detinjstvo zarad uspeha u zrelom dobu.

Методе су сурове, али се може доста корисног научити из овог. Не вјерујем да су твоја дјеца размажена, јер сам стекао утисак да си отресита и јака жена.

Кина је сте сиромашна, али је била много сиромашнија раније, управо овакав приступ животу је довео до невјероватног преокрета када је у питању та земља које се позиционира као доминантна свјетска сила.

Ja sam za umerenost u svakom smislu. Ne mogu da se zamislim kao mama-tigrica, ali sam pobornik onoga - sto vise obaveza - to manje gluposti u glavi. I tvrdim da svo zlo dolazi bas za zapada, prvenstveno prodorom americkih i australijskih tinejdzerskih serija, gde djaci na casu drze noge na klupi, klackaju se na stolici i zvacu zvaku na casu, razgovaraju sa nastavnikom sa nepostovanjem. Ne secam se da su djaci jurili sekirama nastavnike, pljuvali i samarali pre 20ak godina. Niti su se roditelji izborili za ova prava ucenika, to je odluka donesena na visim instancama pod necijim uticajem. Sigurna sam da je vecina roditelja saglasna da ucenik mora da zna i svoje obaveze.
Rarzredni staresina na roditeljskom sastanku kaze:"Nama su vezane ruke, ne smemo da ga izbacimo sa casa, ne mozemo im nista." Znaci deca mogu da rade sta hoce. I dokle tako i kuda to vodi?

Управо тако. Умјереност. Овај текст треба да буде путоказ да дјецу не треба ослобађати обавеза јер су ето они "анђелчићи" који имају "своје" жеље. Управо то повлађивање разноразним помодним трендовима је довело до појава у школама које си описала.

Од дјеце се морају захтјевати резултати, али их не треба пренапрегнути као ова кинеска мама. Гледао сам један интервју с њом, гдје је признала да је мало недостајало да изгуби кћерке због екстремизма у оваквом моделу васпитавања.

Ипак, ублажен, мислим да је овај модел добар.

 

[ccaterpillar]

Замисли у Србији васпитаваш дете да учи најбоље, да има све петице, да дипломира у року, а онда на руководеће место дође партијски или кумовски кадар који је још на студијама сингидунума или мегатренда...

 

[gost 159032]

Замисли у Србији васпитаваш дете да учи најбоље, да има све петице, да дипломира у року, а онда на руководеће место дође партијски или кумовски кадар који је још на студијама сингидунума или мегатренда...

To moze da se promeni samo preduzetnistvom i izgradnjom privatnog sektora.

U javnom sektoru nepotizam i nesposobnost ce se tesko iskoreniti.

 

[ccaterpillar]

To moze da se promeni samo preduzetnistvom i izgradnjom privatnog sektora.

U javnom sektoru nepotizam i nesposobnost ce se tesko iskoreniti.

Како да изградиш приватни сектор кад је цео јавни сектор засео на грбачу ово мало приватног сектора што га имамо?

 

[gost 159591]

Методе су сурове, али се може доста корисног научити из овог. Не вјерујем да су твоја дјеца размажена, јер сам стекао утисак да си отресита и јака жена.

Кина је сте сиромашна, али је била много сиромашнија раније, управо овакав приступ животу је довео до невјероватног преокрета када је у питању та земља које се позиционира као доминантна свјетска сила.

Nisu svi ljudi isti, ne kazem da ne treba da budu ravnopravni ali nisu isti. Kina je specificna po mnogo cemu i nasledstvo koje oni nose u vaspitanju, u uredjenju u mentalitetu i u genim uostalom je znatno drugacije od onoga sto nose bela deca Evrope ili Amerike.
Nije sve za svakoga niti ista stvar deluje isto na razlicitu decu.
Ja volim Kinu i Kineze kao naciju na svom podneblju i smatram da su zasluzili napredak koji im se desava, ne sumnjam da tacno znaju kako i zasto...Ali mislim da drugi ne mogu rasti po njihovim metodama, mislim da ne bi izdrzali...


Nisu moja deca razmazena, u pravu si. Trudim se proceniti kakav je temelj rodjenjem dat svakom mom detetu pa onda zidam na njega tacno onooliko koliko moze podneti. Ako je slab temelj onda je jedan sprat sasvim dovoljan a ako je temelj za neboder onda ne dopustam da na njemu bude sklepana neka brvnarica.
Hvala bogu, jaki su, pa ja polako zidam prat po sprat u njihovom odrastanju, pazljivo i polako, ne zurim. Vise volim da je stabilno i cvrsto pa da sam sigurna da ce trajati. Znam da razumes o cemu ovo brbljam.

 

[gost 159032]

Како да изградиш приватни сектор кад је цео јавни сектор засео на грбачу ово мало приватног сектора што га имамо?

Vremenom, privatna preduzeca ce ojacati, javna preduzeca zbog zloupotreba ce propadati i svaki put kad je kriza u njima bice primorana da smanje neki luksuz.
Recimo govori se o ukidanju upravnih odbora i povecanoj kontroli poslovanja JP, to je mali korak u pravom smeru.

Javna preduzeca su skoro u svim drzavama problem, samo ih treba svesti na tolerantnu meru.

 

[gost 274070]

Njihov nacin vaspitavanja stvara od ljudi bezosecajne zombije sa ispranim mozgovima.
Zar su nagrade, silni uspesi, cudesa... bitniji od empatije prema ljudima?
Kakvu dushu i mozak moras imati za ovo?
Dodje mi da bezosecajne monstrume kungfujski nabijem uza zid iz sve snage.

Spojler

 

[gost 159032]

U svim drustvima ima budala, zasto ih ne bilo i u kineskom.

http://www.truetao.org/chuang/butcher.htm
Ovo je prica koju je napisao Chuang tzu, stara je vise od 2000 godina i deo je kineske kulture, posebno van Kine, gde nije bilo komunistickog uticaja.

 

[kanarinka]

Njihov nacin vaspitavanja stvara od ljudi bezosecajne zombije sa ispranim mozgovima.
Zar su nagrade, silni uspesi, cudesa... bitniji od empatije prema ljudima?
Kakvu dushu i mozak moras imati za ovo?
Dodje mi da bezosecajne monstrume kungfujski nabijem uza zid iz sve snage.

Spojler

Tacno tako!Pod pretpostavkom da se to moze izvesti u rl,i svi bili supermeni,ko bi nam radio u pekarama u restoranima,ko bi nosio smece,ko bi se bavio stocarstvom ili poljoprivredom?Roboti?
Na kraju krajeva,kom se tako dopada,nek vaspitava svoju decu na taj nacin,mada ima i takvih i kod nas,pa im deca kad tad zavrse na psihijatriji.

 

[Molonlabe]

Nisu svi ljudi isti, ne kazem da ne treba da budu ravnopravni ali nisu isti. Kina je specificna po mnogo cemu i nasledstvo koje oni nose u vaspitanju, u uredjenju u mentalitetu i u genim uostalom je znatno drugacije od onoga sto nose bela deca Evrope ili Amerike.
Nije sve za svakoga niti ista stvar deluje isto na razlicitu decu.
Ja volim Kinu i Kineze kao naciju na svom podneblju i smatram da su zasluzili napredak koji im se desava, ne sumnjam da tacno znaju kako i zasto...Ali mislim da drugi ne mogu rasti po njihovim metodama, mislim da ne bi izdrzali...


Nisu moja deca razmazena, u pravu si. Trudim se proceniti kakav je temelj rodjenjem dat svakom mom detetu pa onda zidam na njega tacno onooliko koliko moze podneti. Ako je slab temelj onda je jedan sprat sasvim dovoljan a ako je temelj za neboder onda ne dopustam da na njemu bude sklepana neka brvnarica.
Hvala bogu, jaki su, pa ja polako zidam prat po sprat u njihovom odrastanju, pazljivo i polako, ne zurim. Vise volim da je stabilno i cvrsto pa da sam sigurna da ce trajati. Znam da razumes o cemu ovo brbljam.

Јако те добро разумијем. Ти не брбљаш, већ говориш животне мудрости.

Од сваког дјетета извлачиш максимум који је примјерен његовим (тренутним) способностима и могућностима. Дивно.

Tacno tako!Pod pretpostavkom da se to moze izvesti u rl,i svi bili supermeni,ko bi nam radio u pekarama u restoranima,ko bi nosio smece,ko bi se bavio stocarstvom ili poljoprivredom?Roboti?
Na kraju krajeva,kom se tako dopada,nek vaspitava svoju decu na taj nacin,mada ima i takvih i kod nas,pa im deca kad tad zavrse na psihijatriji.

Свако треба да извуче максимум из себе у оном чиме се бави. Онај ко ради у пекари треба да буде што бољи пекар или да као продавац буде што бољи трговац. Иста ствар је и са сточарством и пољопривредом.

Ова Кинескиња има иначе одличан педигре, тако да је њено форисирање дјеце ипак имало утемељење у њиховим способностима, односно талентима, јер без те основе они не би досегли награде и признања које су достигли. Да ли је претјерала? Свакако да јесте. Да ли је њен приступ због тога погрешан у потпуности? Свакако да није.

 

[kanarinka]

Naravno da je do nekle u pravu!Ali svaku vrstu ekstremizma ne podrzavam!Svaka krajnost ima mnogo mana,zlatna sredina je najbolja.

 

[_Ata_]

Da... čitam sve što ovde piše i čitam komentare... Znate šta sam zaključila - da nema sredine. Zapad ovako, Istok ovako, mi ovako... a grešimo svi!
Nikada nisam od mojih čula ružnu ili grubu reč. Kritiku da, kritiku jesam, ali kritiku, a ne pljuvačinu. Konstruktivnu kritiku, sa savetima, često sakrivenim, šta da radim da sledeći put bude bolje, ili ono što me je podstaklo na razmišljanje o tome šta da radim da sledeći put bude bolje. Nisam bila ucenjivana, nisam imala "čast" da mi mama vrati čestitku jer nisam dovoljno truda uložila, tv sam gledala vrrrrlo dozirano, drugove sam imala i nisu mi bili branjeni, osim kada sam kažnjena što ima, naravno, ograničen rok... e, pa neću ni svoje dete drugačije da vaspitavam!
Nisam 'ladovina, oooo, još kako sam stroga. Ona već sad, a nema ni tri godine, skuplja sama svoje igračke, sama se oblači koliko može, sama se obuva... naravno, ja ili tata to posle popravimo - ako ima šta da se popravlja, jer ono što ume da uradi ona radi vrlo pedantno!
Hvalim je, o još kako je hvalim, ulivam joj samopouzdanje, motivišem a ne kupujem ( ebte, ako išta ne volim to je motivacija tipa - uradi to, pa dobiješ čokoladu ), motivišem da sama poželi da nešto uspe, da nešto novo uradi, kaže...
I mislim da je tako dobro... a Kinezi kako 'oće

 

[Vexy]

valjda treba uyeti u obyir i mentalitet

 

[Hellen]

Vremenom, privatna preduzeca ce ojacati, javna preduzeca zbog zloupotreba ce propadati i svaki put kad je kriza u njima bice primorana da smanje neki luksuz.
Recimo govori se o ukidanju upravnih odbora i povecanoj kontroli poslovanja JP, to je mali korak u pravom smeru.

Javna preduzeca su skoro u svim drzavama problem, samo ih treba svesti na tolerantnu meru.

...Само ми то нећемо доживетиии....

 

[tehduduk]

dok kazu da zapadni sistem proizvodi armiju samovoljnih egoisticnih tirana

koji nemaju nikakav osecaj za druge

 

[tehduduk]

javni sekor je uzjahao privatni da mu ne dozvoljava da prodise

 

[Emily_Bg]

Mislim da to neko radi u ovoj sredini u kojoj mi zivimo, gde su vrednosti krajnje poremecene i gde je postalo bitnije koliko umes da se snadjes ,a manje bitnije koliko znas , ovakvo vaspitanje postiglo sasvim suprotan efekat. Dobili bi smo mlade, pametne, vredne ljude koji bi verovali da se stvarno ''ubere'' iskljucivo ono sto se ''posadi'' ,a takvi puni vere bi naleteli na poslodavce koji ne cene njihovo znanje i trud ni malo, i pruzila bi im se prilika da napredjuju , ne onda kada nauce i savladaju jos vestina, nego kada se uclane u neku stranku, ili sta vec...Mislim da ti Kinescici ne bi u ovakvim uslovima opstali ni pet minuta. E, sad ako se ikada kod nas promeni sitacija,bice dobro. Sto se samog vaspitanja ove vrste tice , slazem se da decu treba forsirati da se trude i rade na sebi u onim oblastima u kojima su dobri. Niko od nas nije za sve, i verujem da bi stvarno okrutno bilo terati vrhunskog pisca da savlada teoriju matematike koja mu apsolutno ne lezi , umesto ga pustiti da radi na svom umetnickom daru. Tako mu nekako dodje i sa decom. Ako roditelj primeti da detetu nesto dobro ide, neka ga ''pogura'' da se tome posveti. Deci je uvek zanimljivija igra i zabava od rada, tako da tu roditelj igra kljucnu ulogu. Forsiranje dece da us vemu budu podjednako dobra (sto je nemoguce) je krajnje besmislen cilj. Jer, dete moze dobiti kompleks nize vrednosti, ako prihvati da u svemu mora biti najbolje, a suoci se sa tim da to ne moze , jer u nekim stvarima postoje i oni kojima to ide bolje od ruke. Drugo, na taj nacin , nece biti ni u cemu najbolje vec u svemu podjednako dobro, umesto da bude najbolje u onome sto voli i za sta ima dara.