Kineski boks ili širom sveta popularnije ime - kung fu - umetnost je naroda jugoistočne Azije. Kroz vekove kineska ratoborna veština kung fu, sa velikm brojem zahvata i tehnikom samoodbrane bila je zatvorena knjiga za strance. Dok su japanski instruktori za karate i džiuždžicu prodavali svoje znanje na parče, pravi majstori kung-fua su svoju umetnost ljubomorno čuvali za sebe i prenosili je na jednog ili dva učenika, koje su sami odabirali. Obično su to bila deca čiji su roditelji stradali od vandala ili nasilnika.
Tačno je da se ne zna odkuda potiče kung-fu. Neki naučnici veruju da je nastao pre oko 4.650 god. za vreme Žute imperije, a prema inicijativi Huang Dia, koji je zahtevao brzi način obučavanja svoje vojske. Jedna knjiga iz vremena dinastije Čau (1066-403 god.pre.n.e.) pominje neke ratoborne veštine, ali ih potanko ne opisuje. Posle toga nastaje zatišje i utisak da je kung fu bio zaboravljen za sledećih hiljadu godina.
Kroz vekove razvilo se viđe od stotinu različitih stilova kung fua, ali je ipak Šaolin škola sa svojih pet ogranaka po imenima sveštenika - Hung, Lou, Li, Čoj i Mok - ostala najpopularnija.
Stari majstor kung fua po imenu Jip Man, bio je nosilac modernog stila ove veštine koji se zvao Ving Čun. On je "teške" sisteme tradicionalne metode jin i jang zamenio "lakšim" sistemom borbe. Osnovna ideja je bila jednostavnost pokreta s kojom ving čun borac, rasterećen nepotrebnih formi, pre svega koristi snagu protivnika, a ne trudi se da njime dominira.
I Brus Li, najbolji i najuporniji učenik Jip Mana, posle stotine surovih treninga, došao je do saznanja da može da prevazidje instrukcije učitelja i konačno smanji i još neke suvišne stilske figure ove veštine.
Brus Li je na putu do uspeha, kad je trebalo da poveruje da je u stanju svakog čoveka na svetu da potuče, uspeo da razvije formu koja u stvari nije bila nikakav stil. Nazvao ju je "Džit kun do" ili u prevodu -"način izbegavanja pesnica".
Godinama je Brus Li proučavao sve mogućnosti tehnike borbe o koji se znalo na Istoku. Proučavao je šablone desetak kung fu škola u mestima jugoistočne Azije, pratio sve zapise o džudou, vodio beleške kako se trenira karate, zanimao se za rvanje, tajladski boks, čitao je sve što je bilo zapisao o boksu u Americi. Njegovo proučavanje borbe izmedju partnera dovelo ga je do posmatranja uličnih tuča, u kojima je nalazio nekakvu zakonitost. Nije bilo odbrambenog pokreta koji Brus Li nije uključio u svoj "džit kun do". Slično svojim prethodnicima u staroj Kini, koji su crpli inspiraciju iz pokreta najsličnih ptica i insekata, Li je prihvatio mnoge svakodnevne pojave modernog života i iz njih tražio akciju.
O UČENJU
Kung-fu (Wing Chun) prilično je komplikovana veština. Traži dosta inteligencije i razuma da se teorijski shvati jer ulazimo u nama stranu kinesku kulturu. Shvatiti mudrost Wing Chuna takodje je teško, kao i savladati ga fizički. Ova veština je u prošlosti bila isključivo rezervisana za intelektualce. Većina stanovništva Dalekog istoka bio je seljačkog porekla: ratari, stočari i ribari bez ikakvog obrazovanja. Njima je bilo gotovo nemoguće da nauče Wing Chun kao i druge stilove kung fua. Kada bi se u tome i pokušalo, pretila je stahovita opasnost od degeneracije i isčezavanja veštine, što se i desilo u jednom istorijskom razdoblju Wing Chuna.
Da bi onemogućili mase da dohvate ono što je najvrednije, Kinezi su izgradili vrlo čvrste socijalne barijere, ogradili se zidovima tajne i protekcije. Mnogi zanati, veštine i umeća gajili su se i razvijali kao strogo čuvane porodične tajne. To je bila i sudbina kung fua. Maksima borilačkih veština koja je posebno poštovana, Wing Chun, bila je "Prenositi - ali ne i širiti"
Brus li je nakon diplomiranja u srednjoj školi, upisao Vašintonov univerzitet u Sijetlu, odabravši kao glavni predmet filozofiju. Poznavanje kung fua mu je u ovoj sitiuaciji dobrodošao. Učestovovao je na mnogim takmičenjima i zaradjivao lepe sume novca, zbog čega je ubrzo shvatio da može da zaradjuje za život podučavajući ljude borilačkim veštinama. Od samog dolaska u Ameriku on je želeo da otvori vlastitu školu, ali se bojao da bi ga vreme provedeno u njoj, suviše odvuklo od učenja.
Njegova prva "škola" zapravo je bila skupina ljudi okupljena u parku ili na parking prostoru.On je još uvek bio suviše siromašan da bi moragao da iznajmi prostorije. Tu, na otvorenom prostoru, Brus Li se trudio da druge poduči pravilima kung fua, nagalašavajući sklad izmedju duha i fizičkog vežbanja. Sve ono što je naučio od Jip Mana pokušao je da prenese na svoje sledbenike.
Brus Li je postepeno u gimnazijskom vežbanju počeo da uvodi dizanje tegova, radeći sa velikim tegovima i s malim tegovima za jednu ruku. Ali nije se trudio da stekne velike i nezgrapne mišiće. Nastojao je da oblikuje i ojača svaki zglob i mišiće svog tela, bez obzria koliko mali bio.
Poštos se oženio koleginicom sa Univerziteta . Lindom, napustio je filozofiju i otvorio školu u malom prizemlju u Sijetlu. Svoju školu nazvao je "Jin Pan Kung Fu Institut" - "Kung fu institut Brus Lija".
Ubrzo potom Li i njegova mlada se vraćaju u Kaliforniju i nastanju se u Ouklandu, na suprotnoj strani zaliva San Francisko. Vodjenje škole u Sijetlu prepustio je svom prijatelju Taki Kiimuri. U ouklandu, Li je zajedno sa svojim kolegom Džemsom Lijem, otvorio novi Jun Fan Institut.
Brus Li nije bio običan učitelj kung fua. O nije smatrao da je kung fu isključivo svojina jedne rase, mislio je da pripada svakome ko želi da prihvati njegov izazov. Smatrao je da su poreklo i boja kože nevažni za one koji žele da uče kung fu. Nastavio je da uči Ving Chun još nekoliko godina. Uskoro je do savršenstva savladao sve ono čemu ga je Jip Man učio i počeo je da oseća organičenja stila. Premda je gospodja Ving Chan ostavila u nasledje svoj način kao sistem i praktično bez utvrdjenih pravila, ipak je to bio sistem. Tokom godina Brus Li je počeo da uočava ne samo stogost stila, nego i da shvata ukalupljenost jednog šematskog stila, da oseća "teskobu" koju jedan stil nameće preciznim pravilima. Svakom ko ga prihvati i usavršava. Način na koji je Brus Li počeo da menja svoj stil bio je jednostavan, on je bukvalno odbacio sve što je bilo kada je naučio u svojim borbama. Kao i Jip Man, on je shvatio da kung fu mora biti upotrebljiv da bi opstao. Nije bilo dobro biti savršen majstor u izvodjenju obaveznih figura - KATA - a pri tom bio poražen u borbi. Brus Li imao je bezgranično poštovanje prema različitim oblicima borilačkih veština: karateu, džudou i dr. ali bi se nasjmejao u lice protivniku koji bi se držao pravila reskirajući da izgubi. Biti savladan radi forme . to je bila nepotrebna greška. Gradeći temelje svog VING CHUNA , Li je dodavao pravilo za pravilom. Biblioteka mu je bila ogromna, polica nad policom naslagane stotinama knjiga o borilačkim veštinama i boksu, tajlandskom boksu, džudou, karateu, rvanju i tako redom.
Brus Li je unapredio borilačke veštine i kako je i sam govorio "Ne postoji pravilo koje je postavljeno da ne može da se raskine. Ono je moglo biti funkcionalno nekada, ali može da ne bude funkcionalno danas-" To je bila suština njegovre zamislii i on je nju pretvorio u stil, zapravo, potpuno bez stila. Govorio je "Ja lično, ne verujem u reč - stil . Nesreća je u tome što postoji boks koji koristi ruke, džudo u kome se obara i tako redom. Ja ne odbacijume ni jedan od njih, ali mislim da su ljudi razdvojeni zbog stilova. Oni nisu ujedinjeni zato što stilovi postaju zakoni. Prvobitni osnivač kreće s hipotezama, ali one onda postaju neprikosnovene istine. Kada se služite karate stilom, tada vi izražavate karate stil, ne samog sebe. Vi morate da se upitate: kako mogu sebe ispravno da izrazim?"
NOVI STIL
Brus Li je do savršenstva savladao sve ono što ga je Jip Man učio i počeo je da oseca ograničenja stila. Način na koji je on počeo da menja stil, bio je jednostavan, on je bukvalno odbacio sve što je bilo kada naučio u svojim borbama. Kao i Jip Man i on je shvatio da kung fu mora biti unapredljiv da bi opstao. Brus Li je imo bezgranično poštovanje prema različitim oblicima borilačkih veština: karateu, džudou i dr. ali bi se nasmejao u lice protivniku koji bi se držao pravila reskirajući da izgubi borbu. Biti savladan radi forme - to je bila nepotrebna greška. Bio je kreativan i originalan. Govorio je: " Ne postoji pravilo koje je postavljeno da ne može da se raskine. Ono je moglo biti funkcionalno nekada, ali može da ne bude funkcionalno danas-" To je bila suština Lijeve zamisli i on je nju pretvorio u stil koji je bio, zapravo, potpuno bez stila. Jednom honkoškom radio reporteru govorio je: "Nesreća je u tome što postoji boks koji koristi ruke, džudo u kome se obara i tako redom. Ja ne odbacujem ni jedan od njih, ali mislim da su ljudi razdvojeni zbog stilova." Svojim učenicima govorio je: "Ja nemam stil, ali ja imam sve stilove. Vi ne znate šta cu ja da preduzmem, pa čak ni ja sam ne znam. Moj pokret proizilazi iz vašeg pokreta, moja tehnika proizilazi iz vaše tehnike"- Taj stil, koji uopšte nije bio stil, Brus Li nazvao je DŽIT-KUN-DO - put za zaustavljanje udarca šakom. Da bi razumeo dzit kun do, čovek mora da odbaci čak i predstave o tome šta jeste a šta nije uzor o dzit kun dou. Glavna misao je JEDNOSTAVNOST, metod pomoću koga se ma koji borac može suopčiti sa drugim u jednakim uslovima, bez "robavanja" stilovima, obrascima i načelima.
Tačno je da se ne zna odkuda potiče kung-fu. Neki naučnici veruju da je nastao pre oko 4.650 god. za vreme Žute imperije, a prema inicijativi Huang Dia, koji je zahtevao brzi način obučavanja svoje vojske. Jedna knjiga iz vremena dinastije Čau (1066-403 god.pre.n.e.) pominje neke ratoborne veštine, ali ih potanko ne opisuje. Posle toga nastaje zatišje i utisak da je kung fu bio zaboravljen za sledećih hiljadu godina.
Kroz vekove razvilo se viđe od stotinu različitih stilova kung fua, ali je ipak Šaolin škola sa svojih pet ogranaka po imenima sveštenika - Hung, Lou, Li, Čoj i Mok - ostala najpopularnija.
Stari majstor kung fua po imenu Jip Man, bio je nosilac modernog stila ove veštine koji se zvao Ving Čun. On je "teške" sisteme tradicionalne metode jin i jang zamenio "lakšim" sistemom borbe. Osnovna ideja je bila jednostavnost pokreta s kojom ving čun borac, rasterećen nepotrebnih formi, pre svega koristi snagu protivnika, a ne trudi se da njime dominira.
I Brus Li, najbolji i najuporniji učenik Jip Mana, posle stotine surovih treninga, došao je do saznanja da može da prevazidje instrukcije učitelja i konačno smanji i još neke suvišne stilske figure ove veštine.
Brus Li je na putu do uspeha, kad je trebalo da poveruje da je u stanju svakog čoveka na svetu da potuče, uspeo da razvije formu koja u stvari nije bila nikakav stil. Nazvao ju je "Džit kun do" ili u prevodu -"način izbegavanja pesnica".
Godinama je Brus Li proučavao sve mogućnosti tehnike borbe o koji se znalo na Istoku. Proučavao je šablone desetak kung fu škola u mestima jugoistočne Azije, pratio sve zapise o džudou, vodio beleške kako se trenira karate, zanimao se za rvanje, tajladski boks, čitao je sve što je bilo zapisao o boksu u Americi. Njegovo proučavanje borbe izmedju partnera dovelo ga je do posmatranja uličnih tuča, u kojima je nalazio nekakvu zakonitost. Nije bilo odbrambenog pokreta koji Brus Li nije uključio u svoj "džit kun do". Slično svojim prethodnicima u staroj Kini, koji su crpli inspiraciju iz pokreta najsličnih ptica i insekata, Li je prihvatio mnoge svakodnevne pojave modernog života i iz njih tražio akciju.
O UČENJU
Kung-fu (Wing Chun) prilično je komplikovana veština. Traži dosta inteligencije i razuma da se teorijski shvati jer ulazimo u nama stranu kinesku kulturu. Shvatiti mudrost Wing Chuna takodje je teško, kao i savladati ga fizički. Ova veština je u prošlosti bila isključivo rezervisana za intelektualce. Većina stanovništva Dalekog istoka bio je seljačkog porekla: ratari, stočari i ribari bez ikakvog obrazovanja. Njima je bilo gotovo nemoguće da nauče Wing Chun kao i druge stilove kung fua. Kada bi se u tome i pokušalo, pretila je stahovita opasnost od degeneracije i isčezavanja veštine, što se i desilo u jednom istorijskom razdoblju Wing Chuna.
Da bi onemogućili mase da dohvate ono što je najvrednije, Kinezi su izgradili vrlo čvrste socijalne barijere, ogradili se zidovima tajne i protekcije. Mnogi zanati, veštine i umeća gajili su se i razvijali kao strogo čuvane porodične tajne. To je bila i sudbina kung fua. Maksima borilačkih veština koja je posebno poštovana, Wing Chun, bila je "Prenositi - ali ne i širiti"
Brus li je nakon diplomiranja u srednjoj školi, upisao Vašintonov univerzitet u Sijetlu, odabravši kao glavni predmet filozofiju. Poznavanje kung fua mu je u ovoj sitiuaciji dobrodošao. Učestovovao je na mnogim takmičenjima i zaradjivao lepe sume novca, zbog čega je ubrzo shvatio da može da zaradjuje za život podučavajući ljude borilačkim veštinama. Od samog dolaska u Ameriku on je želeo da otvori vlastitu školu, ali se bojao da bi ga vreme provedeno u njoj, suviše odvuklo od učenja.
Njegova prva "škola" zapravo je bila skupina ljudi okupljena u parku ili na parking prostoru.On je još uvek bio suviše siromašan da bi moragao da iznajmi prostorije. Tu, na otvorenom prostoru, Brus Li se trudio da druge poduči pravilima kung fua, nagalašavajući sklad izmedju duha i fizičkog vežbanja. Sve ono što je naučio od Jip Mana pokušao je da prenese na svoje sledbenike.
Brus Li je postepeno u gimnazijskom vežbanju počeo da uvodi dizanje tegova, radeći sa velikim tegovima i s malim tegovima za jednu ruku. Ali nije se trudio da stekne velike i nezgrapne mišiće. Nastojao je da oblikuje i ojača svaki zglob i mišiće svog tela, bez obzria koliko mali bio.
Poštos se oženio koleginicom sa Univerziteta . Lindom, napustio je filozofiju i otvorio školu u malom prizemlju u Sijetlu. Svoju školu nazvao je "Jin Pan Kung Fu Institut" - "Kung fu institut Brus Lija".
Ubrzo potom Li i njegova mlada se vraćaju u Kaliforniju i nastanju se u Ouklandu, na suprotnoj strani zaliva San Francisko. Vodjenje škole u Sijetlu prepustio je svom prijatelju Taki Kiimuri. U ouklandu, Li je zajedno sa svojim kolegom Džemsom Lijem, otvorio novi Jun Fan Institut.
Brus Li nije bio običan učitelj kung fua. O nije smatrao da je kung fu isključivo svojina jedne rase, mislio je da pripada svakome ko želi da prihvati njegov izazov. Smatrao je da su poreklo i boja kože nevažni za one koji žele da uče kung fu. Nastavio je da uči Ving Chun još nekoliko godina. Uskoro je do savršenstva savladao sve ono čemu ga je Jip Man učio i počeo je da oseća organičenja stila. Premda je gospodja Ving Chan ostavila u nasledje svoj način kao sistem i praktično bez utvrdjenih pravila, ipak je to bio sistem. Tokom godina Brus Li je počeo da uočava ne samo stogost stila, nego i da shvata ukalupljenost jednog šematskog stila, da oseća "teskobu" koju jedan stil nameće preciznim pravilima. Svakom ko ga prihvati i usavršava. Način na koji je Brus Li počeo da menja svoj stil bio je jednostavan, on je bukvalno odbacio sve što je bilo kada je naučio u svojim borbama. Kao i Jip Man, on je shvatio da kung fu mora biti upotrebljiv da bi opstao. Nije bilo dobro biti savršen majstor u izvodjenju obaveznih figura - KATA - a pri tom bio poražen u borbi. Brus Li imao je bezgranično poštovanje prema različitim oblicima borilačkih veština: karateu, džudou i dr. ali bi se nasjmejao u lice protivniku koji bi se držao pravila reskirajući da izgubi. Biti savladan radi forme . to je bila nepotrebna greška. Gradeći temelje svog VING CHUNA , Li je dodavao pravilo za pravilom. Biblioteka mu je bila ogromna, polica nad policom naslagane stotinama knjiga o borilačkim veštinama i boksu, tajlandskom boksu, džudou, karateu, rvanju i tako redom.
Brus Li je unapredio borilačke veštine i kako je i sam govorio "Ne postoji pravilo koje je postavljeno da ne može da se raskine. Ono je moglo biti funkcionalno nekada, ali može da ne bude funkcionalno danas-" To je bila suština njegovre zamislii i on je nju pretvorio u stil, zapravo, potpuno bez stila. Govorio je "Ja lično, ne verujem u reč - stil . Nesreća je u tome što postoji boks koji koristi ruke, džudo u kome se obara i tako redom. Ja ne odbacijume ni jedan od njih, ali mislim da su ljudi razdvojeni zbog stilova. Oni nisu ujedinjeni zato što stilovi postaju zakoni. Prvobitni osnivač kreće s hipotezama, ali one onda postaju neprikosnovene istine. Kada se služite karate stilom, tada vi izražavate karate stil, ne samog sebe. Vi morate da se upitate: kako mogu sebe ispravno da izrazim?"
NOVI STIL
Brus Li je do savršenstva savladao sve ono što ga je Jip Man učio i počeo je da oseca ograničenja stila. Način na koji je on počeo da menja stil, bio je jednostavan, on je bukvalno odbacio sve što je bilo kada naučio u svojim borbama. Kao i Jip Man i on je shvatio da kung fu mora biti unapredljiv da bi opstao. Brus Li je imo bezgranično poštovanje prema različitim oblicima borilačkih veština: karateu, džudou i dr. ali bi se nasmejao u lice protivniku koji bi se držao pravila reskirajući da izgubi borbu. Biti savladan radi forme - to je bila nepotrebna greška. Bio je kreativan i originalan. Govorio je: " Ne postoji pravilo koje je postavljeno da ne može da se raskine. Ono je moglo biti funkcionalno nekada, ali može da ne bude funkcionalno danas-" To je bila suština Lijeve zamisli i on je nju pretvorio u stil koji je bio, zapravo, potpuno bez stila. Jednom honkoškom radio reporteru govorio je: "Nesreća je u tome što postoji boks koji koristi ruke, džudo u kome se obara i tako redom. Ja ne odbacujem ni jedan od njih, ali mislim da su ljudi razdvojeni zbog stilova." Svojim učenicima govorio je: "Ja nemam stil, ali ja imam sve stilove. Vi ne znate šta cu ja da preduzmem, pa čak ni ja sam ne znam. Moj pokret proizilazi iz vašeg pokreta, moja tehnika proizilazi iz vaše tehnike"- Taj stil, koji uopšte nije bio stil, Brus Li nazvao je DŽIT-KUN-DO - put za zaustavljanje udarca šakom. Da bi razumeo dzit kun do, čovek mora da odbaci čak i predstave o tome šta jeste a šta nije uzor o dzit kun dou. Glavna misao je JEDNOSTAVNOST, metod pomoću koga se ma koji borac može suopčiti sa drugim u jednakim uslovima, bez "robavanja" stilovima, obrascima i načelima.