(ili priče o kerećim ljubavima)
KEREĆA SREĆA
Eh.....što ti je ljubav bre a što je tek prijateljstvo....hvala sudbi na tom divnom poklonu. Juče zvoni telefon.....
„Ćao, Lara (gazdarica u daljem tekstu prija) ovde......šta radiš? Krenuli smo prema Savi, hoćete sa nama?“
„Ćao prijo, au bre....de me nadje usred posla sam a i nema ko da nas doveze“
„Znam.....zvala sam Macu jer se ti ne javljaš na mobilni.....da dodjemo mi po vas?“
„Ma telefon mi je u prizemlju a ja na spratu....ajde, dodjite, baš bi nam prijala šetnja“
Dakle.....njihova kola staju ispred kapije, Lara (pas u daljem tekstu) se vrti u krug od radosti......pritrčava Meš lajući i pomalo zbunjen.......mislim nisam stigla da ga obavestim o dolasku njegove ljubavi....zatim se i on vrti radosno u krug......iz kuće se čuju strinka i tetka, Maza i Šaša-Maša kako besomučno laju osećajući dolazak gostiju ali ne videći ih.
Ih.....radosti kad otvorih kapiju .....pa pustih one naše dve matorke....nisu bile baš oduševljene ali nije bilo ni problema.
Prijatelji kažu da nisu bili sigurni da će potrefiti skretanje ali je Lara počela da cvili nestrpljivo pred samo skretanje pokušavajući gazdama da objasni da tu treba skrenuti.
E, sad......spremih se i normalno Meš je skičao i gurao glavu da mu stavim ogrlicu....oko njega Lara takodje skiči...dva velika presretna psa.Prosto celo dvorište odiše ljubavlju i srećom kerećom.....mislite da nije moguće? Moguće je i to je prelepo osećanje koje puni duše kako pseće tako i naše jer osmeh ne silazi sa lica i sve naše ljudske nevolje i problemi nekako izgledaju lakše sa tim kereće-ljudskim osmesima. Uzimam torbu misleći kako će moj pas da me čeka i upitnim pogledom postavi pitanje „pa kojim kolima misliš da idemo kad nisu tu“.....ali ne......naš momak je odskakutao veselo.......ekstremno veselo....do njihovih kola potpuno siguran da nas oni voze. Nisam mogla da verujem.....celu situaciju koja je krajnje neuobičajena i prvi put se dešava je imao u glavi, odreagovao bolje nego čovek......jer čovek bi pitao bar nešto ali ova naša nemačka džukela jok.....E, Meš je čekao da mu se otvore zadnja vrata pa da uskoči na sedište, ali Lara je uskočila u gepek.....e, sad je momak zbunjen jer se vozio u gepeku u pasatu koji je ravan a ovaj je onako udubljen....ipak, dva-tri puta rečeno „hop“ je završilo posao ...naravno da je u povratku znao šta da radi.
I tako......krenusmo.
Na Savi je naravno bilo divno. Naši psi nisu agresivni, nemamo problem sa drugim psima i ljudima.....šetnja je krajnje opuštena jer se njih dvoje zaista divno slažu....jedino ne smemo šetati pored same vode jer Lara uleće kao tane a još nije vreme za kupanje. Ako Lari baciš njen frizbi, Meš trči zajedno sa njom noseći svoju ljubljenu lopticu u ustima i ne otima frizbi.....samo trče zajedno.....ako baciš Mešu lopticu, Lara trči zajedno sa njim i takodje ne otima. Prelepo ih je videti zajedno. Mnogi pogledi se na njima zaustave, ljudi stanu i gledaju ih kako izvode neke komande ili samo pogledom prate dve krznene figure u galopu po zelenoj livadi.....sve deluje prirodno....oni kao savršeno uklopljeni delovi na toj prirodnoj slagalici. Takav mir zrači iz njih, takav medjusobni sklad i razumevanje da je zaista milo svakoj duši da to vidi. A njih dvoje......eh......jel znate da psi menjaju izraze lica tj. njuški? Maaaa daaa......kao i ljudi....e, pa ovo dvoje imaju sretne njuške....i zaljubljene.
Prelepa šetnja koja je prijala svima.....divno druženje i posle toga sve ostalo, ružno, deluje nekako samo manje lepo od lepog.
PS Prijooo......fala na fotografijama
. Ne mogu dugo ostati.Samo zelim da ti dam do znanja da mi pricinjava zadovolstvo da citam ono sto pises, iako uvek ne komentarisem.