„Šta sam sad opet pogrešio?“, pitao sam Mileta Komarca, mog vernog telohranitelja, šefa moje telesne straže, mog biografa i krvnika - Ustav naše države nalaže mu da me ubije u slučaju da ja, demokratski izabrani predsednik, počnem pokazivati znakove psihičke poremećenosti, računajući i tikove.
„Jutros ste kopali nos“, odgovorio je Komarac.
“Ali bio sam u kupatilu!“
“Nije bitno. Znate da su kamere i tamo. Narod ne očekuje od svog predsednika takvo ponašanje.“
„Znači, opet sam kažnjen.“
„Da, ovo Vam je prvo kopanje nosa pa je kazna blaga: samo 24 sata ignorisanja. Počevši od sada“, reče Komarac pa mi okrene leđa.
I zaista, nije sa mnom progovorio ni reč naredna 24 časa. Niti Komarac, niti iko drugi. Niko mi nije poslužio ručak, pa sam morao van po burek ili nešto slično. Na ulici, ljudi su se ponašali kao da sam stranac. Nisu me dirali, nisu me tretirali kao nevidljivca, već kao jedvapostojećeg.
Konačno sam nabasao na jednu pekaru. Zatražio sam burek. I dobio ga, premda me pekarka nije gledala u oči niti mi se obratila rečima. Znala je, kao i svi, da sam u kazni. Pokušao sam pogladiti po leđima mladog pekarkinog psa privezanog ispred pekare da služi kao maskota. U zadnji sam čas ulovio pekarkin unezveren pogled i odustao od te, u biti bezazlene nakane. Shvatio sam, međutim, da bi pekarka, odgovorna za pseće ponašanje, mogla stradati zbog kršenja predsedničkog kaznenog roka ukoliko mi njezin pekarski ljubimac ukaže svoju iskonsku i animalnu ljubaznost.
Pojeo sam burek na ulici. Mast mi je curila niz bradu. Burek je bio kakvi su bili nekad, lističav i kaloričan. Shvatio sam: tako mi je pekarka željela smestiti ne znajući da ja zapravo preferiram mastan burek. Tako da taj deo kazne i nisam shvatio kao kaznu. Tim više što je to značilo kako nisam bio baš u potpunosti ignorisan! Bio sam veseo, osećao sam da sam izigrao sistem, ja predsednik.
Skrenuo sam u obližnji kafić da operem masne ruke u toaletu, ali toalet je bio zaključan. Tražio sam od šankera ključ i on mi ga je dao. Ali krivi ključ mi je dao, trebalo mi je više minuta da to shvatim. Zatražio sam pravi ključ i šanker mi ga je opet dao, ali ni taj nije bio pravi, i taj je bio krivi, skoro sam ga slomio u bravi. Tek nakon trećeg ključa shvatio sam da me šanker zeza i da je to sastavni deo moje kazne. I opet sam bio sretan jer se smisao kazne izvitoperio, nisam bio ignorisan skroz na skroz, ostvario sam stanovitu komunikaciju s građanstvom, ostao sam prisutan, dužnosnik na dužnosti, ja predsednik.
Odustao sam tako od toaleta, obrisao ruke o pantalone i krenuo dalje. Komadić bureka zapeo mi je među zubima, negde oko četvorke dole, ali nisam ga se usudio iščeprkati noktom; nije ni pristojno, a rizikovao bih time još jednu kaznu.
I ko zna šta me još čeka, pomislio sam. Ignorisanje je bolno, ali ova zabadanja građanstva u predsednički um i telo mogla bi postati jednako nezgodna. Bolje da se uputim nazad u rezidenciju, da ne postanem žrtva još opakijih, još praktičnijih šala. I krenuo sam, s mukom zaobilazeći i preskačući otvorene šahtove kojih se, kao slučajno, nagomilalo baš na mom putu. A i neke su crne ptičurine, divlji čvorci valjda, stalno obletale nad mojom glavom, poput nagorele aureole čiji pepeo raznosi vetar.
Odahnuo sam kada sam se našao na prilazu rezidenciji, a ponovno se zabrinuo kada sam, prvi put za moga predsjednikovanja, osetio ono: kapak mi je stao titrati. Možda slučajno, možda od promene vremena, a možda sam to ja - i to baš usred predsednikovanja - razvio tik. A poznato je da je Mile Komarac uz ostalo i moj krvnik čiji je zadatak da me ubije na licu mesta čim počnem pokazivati znake psihičke poremećenosti, među koje, kako kaže jedan od najvažnijih članova našeg Ustava, valja ubrojati i tikove. I sad, ako uđem, a on je slučajno još uvek ovde, u rezidenciji – zna se šta sledi.
Osim toga, imam dojam da mu je dosadilo biti moj telohranitelj, štititi me od svih zala ovoga sveta, velikih i malih, izmišljenih i surealnih. Jer ja sam po prirodi neformalan, ne poštujem protokol, nije me lako čuvati - jednom sam zajahao svoj stari dedovski bicikl pa pravac Ada Ciganlija, tako da me Komarac, s još dvojicom posilnih, jedva stigao, već kod samog ulaza. A nemam iluzija ni šta se funkcije predsednikovog biografa tiče, funkcije koju Komarac takođe obnaša: što kraći predsednikov život, kraća će mu biti i biografija u koju stoga Mile Komarac treba uložiti manje truda - ionako se neće bogznakako prodavati, ima narod preča posla nego da čita predsedničke biografije.
Stajao sam tako pred vratima rezidencije, tik mi nije prolazio, kapak je sve više titrao. Možda je Komarac odsutan, ima on i drugih poslova, kod mene samo honorarči za ne baš veliku platu. A možda je ipak unutra - čeka na mene, na moju novu grešku, na priliku da okonča sve to. Možda je, možda nije, a možda... Da uđem?
.
