Mogao sam se zakleti da je vidim kroz zamagljeno staklo voza u koji sam seo kupivši kartu tog hladnog januarskog jutra sad već zaboravljene godine.
Samo nekoliko sati ranije stajala je naslonjena na poluotvorena vrata sasvim naga obećavajući mi da neće plakati.
Zatim se okrenula, a ja sam znao da je više nikada neću videti.
Moskva se budila.
Ja sam umirao.
Vrisak lokomotive nadjača uzdah.
Obris na staklu se rasplinu.
Krenuo sam put zaborava.
...posle tačno onoliko godina koliko je bilo potrebno da, kad čujem zvuk lokomotive i zvižduk otpravnika vozova, prestanem da buncam u ludilu dozivajući Njeno ime, vođen željom da me nema, spustio sam stopalo na Яросла́вский вокза́л.
U rukama sam imao samo par crnih rukavica.. jedino što mi je od Nje ostalo.
.......................................................................................................................
..pokidane misli, uvezane za tvoju fotografiju.
