...ако буде нам суђено.
Не бих рекла да ће бити. Можда би и могло, док не исплива све оно што нас је већ једном потопило. А не бих, кроз тај пакао не бих да ходочастим још једном. Јер не смијем. Добро де, смијем. Само не желим. Можда баш због тога бесрамно флертујем са сваким. А то не личи на мене. Ни најмање. Можда сам баш због тога што флертовање са сваким не личи на мене ни најмање одлучила да се вежем за неког ко ни најмање није по мојој вољи. Неког ко ти није ни сличан. Можда је баш у томе поента. Можда нисам стигла да ти кажем неке ријечи. Можда је права ријеч она које сам се плашила. У сваком случају, тако је како је.
Октобар је, почиње сезона киша...
...или, у мом случају, сезона заљубљивања. Један кроз један кише нема. Само ето, научене жалузине, екрани бљеште, ја лупам по тастатури, а моје емоције варирају од енормне количине поноса до нервног слома. А поред мене сједи Високи. Допада ми се његова висина. И његово самопоуздање које по количини може да парира мом. И допада ми се начин на који ме гледа. Мало-мало па му из погледа кресне нека варница. И онда ми се пјева.
„Шест динара, дван'ест копчи, ех да немаш црне очи..."
Пригодно.
Не бих рекла да ће бити. Можда би и могло, док не исплива све оно што нас је већ једном потопило. А не бих, кроз тај пакао не бих да ходочастим још једном. Јер не смијем. Добро де, смијем. Само не желим. Можда баш због тога бесрамно флертујем са сваким. А то не личи на мене. Ни најмање. Можда сам баш због тога што флертовање са сваким не личи на мене ни најмање одлучила да се вежем за неког ко ни најмање није по мојој вољи. Неког ко ти није ни сличан. Можда је баш у томе поента. Можда нисам стигла да ти кажем неке ријечи. Можда је права ријеч она које сам се плашила. У сваком случају, тако је како је.
Октобар је, почиње сезона киша...
...или, у мом случају, сезона заљубљивања. Један кроз један кише нема. Само ето, научене жалузине, екрани бљеште, ја лупам по тастатури, а моје емоције варирају од енормне количине поноса до нервног слома. А поред мене сједи Високи. Допада ми се његова висина. И његово самопоуздање које по количини може да парира мом. И допада ми се начин на који ме гледа. Мало-мало па му из погледа кресне нека варница. И онда ми се пјева.
„Шест динара, дван'ест копчи, ех да немаш црне очи..."
Пригодно.