Valjda čovek kada dođe u neke godine postane ili baksuz koga se klone svi,vuk samotnjak koji se sklanja od svih ili(najzastupljenija vrsta)onaj tip ljudi koje ćete prepoznati po tome kada vam na svako pitanje kako si odgovara sa dobro sam a ne pita za vaše zdravlje.Ovo je gruba kategorizacija i to je ono što sam uočio sa svog radara.Želim da analiziram onu treću grupu ljudi u kojoj sam(na žalost) i ja.
Oni žive od uspomena i sećaju se lepih trenutaka sa setom u očima,sećaju se nekog boljeg života,i žive na ovsenim pahuljicama podeljenim na dva obroka dnevno,jer računi moraju da se plate.Njih ćete prepoznati u svakom ko sam šeta gradom,pa i tom famoznom Knez Mihajlovom,jer u principu to je ulica koja nikog ne vodi na posao niti s posla.Radni ljudi iako prođu njom do devet ujutru ispare.Tu ostanu strendžeri,studenti i srednjoškolci iz unutrašnjosti,još uvek opijeni gradom koji je od prve do zadnje strane pročitan od one treće grupe ljudi.Ta grupa ima četres i neku,pogled koji kao da gleda negde daleko ali je tu samo radi osnovne motorike,da se ne sudari sa nekim ili da ga ne pokupe neka kola usput i prekinu im mizerni život.
Mada ima dana kada im sreća dolazi u tragovima i za te tragove oni žive,jer eto,imaju utisak da je njihov voz odavno prošao pored njihove stanice i da nisu stigli da se ukrcaju u njega,pa im tragovi sreće daju neku malu satisfakciju.To su ljudi koji će vam u prenatrpanom autobusu ustupiti mesto,skloniti puža sa betonskih staza da ga neko ne bi zgazio u travu,oni koji prodavcima kažu najlepše hvala..Oni koji stalno traže dublji smisao u svemu i tako se smiruju bez ikakvih sedativa mada im je lekar rekao da popiju po potrebi Bromazepam od 1.5mg.Oni koji iz biblioteke idu kući sa kesom punom knjiga,pretežno filozofske literature,mada u njihovim kesama i torbama može da zaluta i Stiven King,Artur Klark,Roger Zelazni,ukratko fantastika,uz koju oni putuju jer kada čitaju dobru knjigu beže od sebe.
A zašto?Pa zato što se nikada nisu upoznali,a i ako jesu,u stalnom su konfliktu sa samim sobom.Jer ne smeju da dozvole da toliko zadiru duboko ispod površine jer mnogo se toga nakupilo iza staklenog balona u kome oni žive.
Oni su ti koji ležu u krevet nadajući se da će jutro biti puno sunca i da će bar malo osetiti sreću kada pogledaju kroz prozor svojih malih stanova.Imaju jednog ili više kućnih ljubimaca,među njima je naravno bar jedan pas koji im pruža izgovor da izađu i šetaju da ih ljudi ne gledaju kao frika,mada je to već svršen čin.
Toliko od mene za sada,izvinie ako sam vam oduzeo ovo vreme koje ste odvojili da pročitate moj blog
Oni žive od uspomena i sećaju se lepih trenutaka sa setom u očima,sećaju se nekog boljeg života,i žive na ovsenim pahuljicama podeljenim na dva obroka dnevno,jer računi moraju da se plate.Njih ćete prepoznati u svakom ko sam šeta gradom,pa i tom famoznom Knez Mihajlovom,jer u principu to je ulica koja nikog ne vodi na posao niti s posla.Radni ljudi iako prođu njom do devet ujutru ispare.Tu ostanu strendžeri,studenti i srednjoškolci iz unutrašnjosti,još uvek opijeni gradom koji je od prve do zadnje strane pročitan od one treće grupe ljudi.Ta grupa ima četres i neku,pogled koji kao da gleda negde daleko ali je tu samo radi osnovne motorike,da se ne sudari sa nekim ili da ga ne pokupe neka kola usput i prekinu im mizerni život.
Mada ima dana kada im sreća dolazi u tragovima i za te tragove oni žive,jer eto,imaju utisak da je njihov voz odavno prošao pored njihove stanice i da nisu stigli da se ukrcaju u njega,pa im tragovi sreće daju neku malu satisfakciju.To su ljudi koji će vam u prenatrpanom autobusu ustupiti mesto,skloniti puža sa betonskih staza da ga neko ne bi zgazio u travu,oni koji prodavcima kažu najlepše hvala..Oni koji stalno traže dublji smisao u svemu i tako se smiruju bez ikakvih sedativa mada im je lekar rekao da popiju po potrebi Bromazepam od 1.5mg.Oni koji iz biblioteke idu kući sa kesom punom knjiga,pretežno filozofske literature,mada u njihovim kesama i torbama može da zaluta i Stiven King,Artur Klark,Roger Zelazni,ukratko fantastika,uz koju oni putuju jer kada čitaju dobru knjigu beže od sebe.
A zašto?Pa zato što se nikada nisu upoznali,a i ako jesu,u stalnom su konfliktu sa samim sobom.Jer ne smeju da dozvole da toliko zadiru duboko ispod površine jer mnogo se toga nakupilo iza staklenog balona u kome oni žive.
Oni su ti koji ležu u krevet nadajući se da će jutro biti puno sunca i da će bar malo osetiti sreću kada pogledaju kroz prozor svojih malih stanova.Imaju jednog ili više kućnih ljubimaca,među njima je naravno bar jedan pas koji im pruža izgovor da izađu i šetaju da ih ljudi ne gledaju kao frika,mada je to već svršen čin.
Toliko od mene za sada,izvinie ako sam vam oduzeo ovo vreme koje ste odvojili da pročitate moj blog
