КАО МАСЛАЧАК НА ВЕТРУ...
Освануо је дан топао и другачији. Устајем из постеље, сањиво точим воду за прву јутарњу кафу и размишљам о времену које отиче. Године се нижу, остављајући на лицу трагове. Ипак...Не дам се тако лако пролазности.
Зраци Сунца пробијају се кроз жалузине, маме ме да изађем. Новембар је, а тако је тихо и осунчано. Изаћи ћу да удахнем јесен.
Поткрада ми се суза , лагано клизи низ образ. Суза бола и радосница. Може то тако , кад помешаш успомене и завириш у садашњост. Зна срце да заболи, а душа да се облије милином. Ни сама не схватам сету и зрнца радости што ми се увлаче у данашњи дан и комешају осећања од меланхолије до луде жеље да срећна загрлим Свет.
Испијам кафу, гледам кроз прозор лист како лагано пада. Крај...
И сетим се ње...како је отишла исто тако...Тихо, као увели лист, а није изгледало да ће баш она да ископни и увене. Пет година је прошло, пет година иста слика урезана у памћење...и празнина језиво тешка...
Тргнем се...помислим на Анђеле због којих сам из понора изашла јача и храбрија.На кћери..на моја два унука који ми осмехом и умилним гласићима дају капи живота, тако драгоцене.
Пресвлачим се...Хитро обувам патике и истрчавам.Озари ме Небо бескрајно плаво без облака. И видим очи...поглед најплављи који сам икада видела...и урањам у дан трчећи по оближњој ливади. Срећна што постојим, што сам у дугом лутању кроз таму, препознала нечију душу, а она ослушкује сваки мој вапај и кад је тешко ниоткуда дође и загрли ме чврсто. И кад га нема , он је ту.
Ширим руке,осећајући благо струјање живота кроз вене и плачем....
Тужна што нема мајке поред мене да јој кажем оно што је остало недоречено...да јој кажем колико је волим и колику ми је снагу давала кад је најтеже било. Ипак, тешим се. Познавала ме је добро.Знам...чува ме ...и тргнем се из бола. Морам даље јер имам за кога и коме.Срећна што ниче моје семе у бескрају као траг.
И срца пуног топлине у овом новембарском дану, јер знам да си Ти ту негде и да чујеш откуцаје моје душе...
Као маслачак на тихом ветру предајем се ...нека разноси срећу онима које неизмерно љубим.
Најда М.
