КАД МИСЛИ СРЦЕ ПРАТЕ...
Узалуд покушавам
мисли помахнитале,
ни мало наивне да укротим.
Ток мењају,пратећи срце.
У дубоки вир ме увлаче.
Разум устукнуо пред осећањима.
Као понорнице нестају у хуку
у дубинама вена.
Као гејзир, изненада,
сруче по мени
сву жељу за тобом.
Ошамућена од врелине чежње,
тргнем се у бунилу несанице ,
вриснем дозивајући те,
као да ме је стигао судњи час.
А хтела сам ноћас
ову бол да одћутим !
Најда М.