STRAH
Od iluzija i mastanja
zacinjenih smeloscu
sklapam viziju buducih dana.
Hrabro i kukavicki u isti mah.
Nosim krst svoj.
Drhteci , kao da sam sav zivot
medju dlanove spustila,
borim se sa jezom sto probada kosti,
crvom sumnje sto meso nagriza.
Da li sam dovoljno covek ?
Pred oltarom molim,
u ispovedaonici pokajnica.
Da li je dovoljno ?
I idem dalje drhtavog koraka.
Zaustaviti me moze samo Svevisnji,
kad me pozove na cistiliste
u sudnjem casu.
Oganj u meni plamti.
Bojazan i smelost krila mi lome.
Zelja da svaki tren
od prolaznosti iskupim.
Dok mi lisce uvelo pod stopama susti,
godine dahcu na ramenu,
jesen zivota na vratima.
Eho opomena,
vrisak aveti zloslutnih.
Iz mene kulja krv,
pelin se razliva kroz vene,
srce u ropcu, kao zver preplasena.
Strepnja od savesti.
Da li sam dovoljno covek ?
Na putu do vecnog konacista
da li sam bila ja,
ili samo moja prikaza u telu djavola ?!
U ogledalu brojim bore
urezane bolom,
osmeh sa ugla usana preti.
Andjeoski tiho,
grlim sebe ,srece probada.
Nemoj sada, rano je za uzivanja.
Pogledom opominjem.
Imam li se cemu radovati
ili je sreca osecaj
potkrepljen budjenjem ovog dana
kad sebe pred porotu sudbine
kao osudjenika postavljam ?!
Da se radujem, neko se ne probudi nikada ?!
Ja ipak gledam Svet ?!
Al opet pitanja...
Da li sam sujetom ,kao rjda
grizla sebe i bliznje,
ili sam ponosna parala nebo uzdignute glave,
misleci da okrecem Svemir.
I pesme ove sto pisem,
jesu li dusa i srce moje,
ili halapljiva potreba
da zauzmem mesto za ustolicenje
medju pesnicima.
Mozda sam samo mrva jedna,
u prostoru izmedju trajanja i prolaznosti.
A pomislih da sam Severnjaca,
kad u suton rani u inat bljesnem,
jedna i drugacija,
samo za oci njegove.
I onda kao padalica skliznem
u vrtlog samoce,
ne znajuci da li je neko video
moj let i pozeleo nesto lepo.
Da li sam kao kcer,
kao zena, kao mati,
bila darezljiva,
ili sam sumanuto grabila zrnca ljubavi
pustajuci korenje,
rasipala novo seme
zadojena potrebom da volim
i budem voljena.
Radjala plodove, hranila drage
i one sto ranjavaju nemilice.
Da li sam bila naivna, mala i nedozrela
da sebe medju svetice postavim,
ocekujuci da mi se bliznji klanjaju
dok na tronu svoje kraljevstvo blagosiljam
rukom nade i spasa kad najteze bese ?
Oprosti Boze ako zgresih.
Nije to u meni samoljublje,
niti bes,ni sujeta pogana,
sto ubija nevine.
Samo htedoh da se izborim u moru iskusenja
sebe da ne izgubim
negde u ponoru licemerja.
Da ne budem zrtva i dzelat.
Jer put sam birala sama.
Na putu svakakvih zala bese,
trnja i ruza, ljudi i neljudi
i ima ih jos.
Bojim se i sad
da ne izgubim veru u sebe
jer putovanje do svetlosti vecne
jos gotovo nije...
Najda M.