Uvukla sam se
u svet tisine.
Pognula glavu
pred udarima vetra,
da mi srce ne zalede
ozeblo od samoce.
Skupila sne,
u kovcezic.
Brizno cuvam kljuc,
jer snevam Tebe,
blago najvece.
Neostvarene zelje,
sa dlanova pustila,
da ih kosava
u nedodjiju odnese.
Ne trebaju mi takve,
iluzorne,
dok prebiram po mislima
tkajuci sag od nadanja
i vere u ljubav.
Uspomene na tebe,
cuvam ispod kaputa.
Da se ugrejem dok hodam
po vetrometini.
Hladna je jesen ova,
sivilom zamagljena.
Dugo je do proleca,
kad boje radjaju osmehe,
obrazi porumene
od pogleda kroz zrake
u nebo sto na tvoje oci lici.
I zato tihujem u svetu
crno-belom.
Tako obicnom i mom.
Ponekad kisa zarominja,
vetar zacvili.
Kao da moja dusa zbori.
I nisam tuzna.
Cutim i osluskujem tuge
dok uvelo lisce susti pod prozorom.
U savrsenom skladu
sa jesenjom sonatom
srce pevusi
radujuci se trajanju u prolaznosti.
Rasipam prah vremena
hodajuci na prstima kroz sne.
Brojim noci,nizem dane.
Od zapada do istoka plovim,
jedrenjakom kroz reku nepresusnu.
Stici cu jednom do pristanista
gde cekas da se vratim
onakva kakvom me pamtis.
Sa purpurom u kosi,
mahovinom u ocima
i prolecem na dlanovima.
Najda M.