JA
Na putu u beskonačnost,
staze posute trnjem,
zamke kroz stranputice
oivičene lejama ruža.
Omamljena koračam,
od stvarnosti do iluzija.
Večni strah kroz lutanja do sebe,
potraga za dubinom spoznaje.
Krvotok kao huk,
srce čas kamen, čas pamuk.
Dovoljno veliko da prigrli Svet,
maleno kad mora u oklop da se uvuče,
ugriženo od zveri.
Postojanje...
Užitak , dobitak,
ili samo podela na ravne časti
onoga što mi život nudi kao dar.
Iz tame rodjena, kroz Tamu vodjena
do Svetlosti, koju tražim.
Sve je igra , hod po tankoj žici.
Udaram o kamenje,
plimom gonjena.
Povlačim se u tišinu,
osekom ljudskosti prognana.
Iskustvo,
savršeno oružje za bitku kroz nepogode.
Opasna obmana za pohode nove,
jer nikad juče nije kao sutra.
Pobeda , danas poraz.
Ne mari...
U sebe bolom čelik ugradiš.
Konačno - sama sebi putokaz.
Korak mi ne beži.
Svejedno,
da li sam uhvatila vreme
u još jednom krugu,
ili još putujem tragajući za večnošću.
Tu sam , postojim,
ovde i sada.
Zrno u pesku vremena.
Najda M.
