Nići će jednom iz hladnog kamena cvetovi. Samo treba pustiti zrake sunca da zgreju pupoljke sćućurene negde u tami, obuzete zebnjom šta ih čeka ako raskrile latice. Znaju vetrovi biti nagli i puni besa. A svaki cvet je mirisni i nežni delić ovog sveta. Ispod starog hrasta čame u samoći. Tri malena pupoljka , kao tri žene učaurene u svoja ćutanja.
Potok pust.Presušilo korito, utihnuo šum slapova. Čuje se samo tišina i plač moje duše. Plakaću danas za nas, sestrice moje.Zaliću cvetove suzama gorkim. Jer svaka kap života, makar i isplakana je iskrica nade, da nešto još uvek živi, samo mu treba snage i vremena da se izbori za svoj put do Svetlosti. Kamen je kamen, hladan i jak...a cvet je ljupka biljka, koja može mirisom i lepotom da ublaži nečiju tugu...Možda nikne i po neki pelin iz crnice, od gorčine što je izlih tu u šumi kraj potoka koga je suša ubila. Al' pašće kiše jesenje, probiće se zraci sunca da ožive šumu, gde se naše tajne prepliću , a misli nam tkaju tragove negde u tami, dok mi bauljamo tražeći svetlost da nas pridigne iz beznadja...Samo treba da odsanjamo zimski san i strpljivo sačekamo proleće. Doći će ...mora doći naše proleće...
Najda M.
