TEBI...
Ne...
ne treba mi uteha,
kad zbacim lance posesivnosti,
zamahnem krilima
niz vetar slobodna i svoja.
Sretnem te u tami,
kao zvezdu vodilju i krenem
da te pratim tiho i nenasrtljivo.
Neću rame za plakanje,
niti licemerno sažaljenje,
nad sudbinom koju sam sama
kukavički skrojila.
Samo mi trebaš ti,
takav kakav jesi.
Da promenimo Svet,
oduvamo oblake,resteramo kišu.
Umislimo da smo vetrovi,
što okreću vetrenjače.
Kičicama išaramo dugu
od tvoje do moje obale.
Sve vode spojimo u jedno talasanje.
Lunarni trag pratimo,
postanemo oseka i plima.
Jedrimo kad nam se hoće.
Do ostrva u zemlji Nedodjiji.
Dodji ...čekam te.
Nije važno da li je san
ili se igramo u osunčanoj javi,
kao mališani šašavi i bezbrižni.
Musavi od svilenih bombona,
pijani od ringišpila sa kog nećemo
da se spustimo da ne razbijemo čaroliju.
Dodji...da me pratiš dok dišem,
osluškuješ govor duše
koji niko sem tebe ne razume.
I da me gledaš u oči,baš ovakvu
dok se smešim još jednom danu
u kom se rodih sa spoznajom
da te imam tu negde,
gde te samo ja osećam i vidim.
Najda M.
