Iznedrila sam bol
iz srca hladnijeg od kamena.
Vrisnula ,ne da me ti čuješ,
jer čuo me nikad nisi,
kad je glas tugom naliven.
Pustila da iz mene još jednom
vapaj zadojen čežnjom,
udari o život,
i zgasne negde tamo daleko.
Otišla do obale Dunava,
da košavi prepustim
divlje da rastrgne ono malo nas
što je ostalo na zugarištu uspomena.
Davno sam pesmu otpevala.
Reka je progutala.
Ti ćeš okrenuti glavu,
da ti vetar misli ne razvuče u uspomene.
Nema ni tragova stopa.
Pesak se okamenio od leda
iz naših pogleda.
Vreme ...nekom saveznik, nekom pogrebnik.
Otići ćemo zauvek.
Ti ka izvoru,
da potražiš novu snagu medju strujama
da ti povuku jedra za jači gaz,
godine propuštene da sustigneš.
A ja odoh tamo ka Crnom moru,
da sve suze iz pritoka pokupim,
na ušću ih moru predam,
istočene od čekalica umornih lica.
Najda M.
