VRELINA
Čežnja dušu rastače.
Uzdah oluju u grudima sluti.
Miriše svemir na promene.
Zvezde se iza oblaka uvlače.
Razum se pijano muti.
Kroz košmar kotrljaju snovi
preliveni dodirom tvog pogleda.
Munje krv talasaju,
jeza prožima do kosti.
Vidici se u sivilo oblače.
Opet mi nemir mira ne da!
Sudbino, molim malo milosti !
Ruke raširene u prazninu.
Ples senki svetlosti i tame,
akordi rekvijema lome tišinu.
Kose zamršene u paučinu
nemilosrdne osame.
Lepljiva omara , srce gori.
Vetar nanosi tvoj dah.
Uvlači me kovitlac u mučninu.
I ponovo neizbežan strah
da je život tek tren i san
dok plutamo kroz noć do zore bele.
Kiša će potopiti mesečev prah.
Potonuće iluzije u običan dan.
Nevreme sustiže tame moje nevesele...
Najda M.
