Upadam u zamku iluzija,
bojeći noć svetlošću
sa izvora blaženstva.
Nema te, a čujem tvoj šapat
u lahoru što mi uvojke mrsi.
Uronjena u travke
rosom okupane,
u miomirisu bilja lebdim
izmedju sna i jave.
Srebrnkastom srmom mesečine
vidik prošaran.
Čudesno obojen svet tame
što sluti dan drugačiji...
Najda M.
