SRCE
Odavno se
klatnom vremena poigravam,
začikavam sudbinu,
mada u nju ni malo ne verujem.
Al' igara nikada dosta.
Otkucaji mog bila,
sve slabiji i tiši.
Nekada to brujanje u telu
beše snažno.
Ljubav ga zovu...
Nestalo negde
u ponornicama svesti.
Savešću i egom zadojeno.
Zavet ćutanja i bezosećaja.
Da manje boli...
U meni ipak struji,
nešto kolebljivo,nedorečeno.
Valjda me strah svih lomova,
pri slobodnom padu
sa vetrova iluzija.
A nosili me mahnito,do juče.
Lebdela izmedju sna i jave.
Verujuća u nemoguće.
Jutros...
kao de me radost oblila,
a znam da nije,ma nije...
ne znam šta je, al' dušu umiruje.
Kroz vene gamiže strepnja.
A bol grize.
Kao pijavica uvučena pod kožu,
svo dobro u meni ispi.
Ipak...
nešto me ne da tmini u ovom danu,
nalik na prosvetljenje.
Na tren otkucava tiše
od zvuka vekerice stare,
stidljivo, opipava moju obamrlost.
I onda...u radosti kroz telo bridi,
srećno što ima kome
život kroz vene da toči.
Najda M.
