NIKADA NISAM PROBALA
Nikada...
nisam letela niz vetar.
Licem u severac udarala prkosno,
jeza mi kosti kidala.
Iz navike ili oholosti zavoleh sebe
baš takvu kakvom me majka rodi.
Gordost mi postade mana,
hod kroz sopsveni mrak vrlina.
Nikada...
nisam u sivilo oblaka utopila nadanja.
Sa Suncem u osmehu dugu radjala,
i kad je preteško bilo.
Omara kad dah ubija,
zelenookim slapovima raspršivala rosu
na umoran Svet.
Srećna bila što postojim.
Nikada...
nisam pustila kišu da me nadjača.
Potapala sam tuge u moru suza.
Penušala od vala jače,
udarajući o hridi oštrije od mača.
Gradila sebe kao tvrdjavu,
kamen po kamen klesala,
ostavila vrata otškrinuta
da do mene dodju ljudi.
Nikada...
nisam od pahulja dlanove krila.
Ruke širila da ih dočekam
kao tren sreće male
koja se za tili čas istopi kao san.
U hladnoći ćutala dok nesanica drobi snagu,
zorom pevala pesmu novom danu.
Nikada...
nisam probala da prestanem
o plaveti nebeskoj iz tvog pogleda da maštam.
I neću pokušati nikada.
Pečat iz srca se ne briše gumicom.
Niti se ono što je uz tebe sraslo
otkida tek onako.
O tebi sanak snevam i osećam
da ću te sresti u javi nekada.
Jer prestala nisam da verujem nikada...
Najda M.
