ДОК ЈЕ ГРАД СПАВАО - акростих
Дубока тама , злослутна
окована бесањем, страхом проткана
кишом из недара оплакана , мимоходом пролази.
Јаук кошаве уз моју тугу, мисли заковитлане
ефектан трио меланхолије душу дроби.
Грцам у болу, церим се судбини
расштркане жеље скупљам, уплашена , да губим све,
авети од сена на зиду се кезе обесно, тешка битка са собом,
док дамари срца надјачавају хук мећаве.
Сан ми више на врата не долази,
подло у јаву бежи, изобличен,
а тако бих да сањам у плаветнилу,
временом господарим , задржим га у бескрају,
аура моја да постане...ОН...јер...тако сам ноћас слаба,
отуђена у самоћи док град снева.
Најда М.
